Zašto raste broj dece sa problemima u govoru ?
Sve češće nailazimo na tekstove u novinama i internetu, sve više pričamo o deci sa „problemom“. Statistike pokazuju da oko 60% dece na predškolskom uzrast ima neki od govorno jezičkih poremećaja, od 3 do 10% školske dece ima poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, 10% školske deca ima poremećaj čitanja, sve više deca je sa autizmom, sve više je dece.... sve više je problema....
Kažu dijagnostika je sve savremenija i sve obuhvatnija pa se lakše ovi poremećaji prepoznaju. Da li je samo zbog toga? Osvrnite se na svoje detinjstvo. Mi nismo imali kompjutere, mobilne telefone, tablete, kablovsku. Igrali smo se na ulici, parku, išli u bioskop, gledali crtani u 19:15 i posle dnevnika u 20h išli na spavanje. Budili se naspavani, odmorni, čili za novi dan i druženje sa drugarima. Toga danas nema, što je i potpuno razumljivo. Savremena tehnologija, naučne revolucije, novi izumi i dostignuća, promene, put koji vodi ka naučnoj fantastici i drugim planetama i svetovima doveli su do toga da naša deca imaju kompjutere, mobilne telefone, kablovsku sa bezbroj kanala, facebook po rođenju i koje čega još, da bi se pripremili za sve ono što ih čeka u budućnosti.
Nema se više vrenema za čitanje bajki pred spavanje jer oni ležu i posle ponoći punih glavica pištećih, razarajućih zvuka, drečećih boja, ukrštenih slika, groznih likova. Šta je sa šetnjama u parku, skakanjem, penjanjem po drveću, druženjem cele porodice, zajedničkim obrocima , zacenjivanjem od smeha. Ne oni sede za računarima i igraju igrice, bulje u tv ekrane hipnotisani Ultrom.
Progovaraju na engleskom jeziku ili jos gore na mešavini raznih jezika, jer ih čuvaju bebisiterke koje nisu kvalifikovane za rad sa decom, ili još gore roditelji ih puštaju da sede satima ispred televizora jer tako su mirni i ne traže ništa. Da li je normalno da dete ne traži, ne ispituje , ne bude radoznalo?Ne, nije, to je u dečijoj prirodi.
Dete sa tri godine je potpuno sposobno da jede, da se tušira, piški, pere ruke, donosi i rasprema stvari I igračke, oblači i obuva, drži olovku….i još mnog toga. Roditelji ne radite to umesto deteta misleći da mu činite dobro, jer tako pospešujete i stimulišete loše navike,usporen razvoj, nedostatak zainteresovanosti za svet oko sebe, činite svoje dete nesposobnim. Jer takvo dete kad krene u školu misli da mu je sve podređeno i da se njegove želje ispunjavaju trenutno.
Sve manje roditelji pričaju sa svojom decom jer sve više rade, sve kasnije dolaze kući, nemaju slobodne vikende. Odvode decu u igraonice misleći da su im dali kvalitetno vreme, a samo su učinili da dete bude sve više frustrirano pod uticajem jarkih boja, jakih zvukova, mnoštva podražaja. Opet nema govora. Zbog svog umora, lošeg dana na poslu, stresne nedelje, nervoze ispunjavaju deci sve želje i ne mogu im postaviti granice, a takvi mališani odlaze u škole gde im se niko ne može suprostaviti, oni nemaju poštovanja, za njih autoritet ne postoji, oni ne slušaju nastavnike jer nisu ni slušali svoje roditelje.To je ponižavajuće za svakog roditelja, jer roditeljstvo znači pomoći deci da budu srećni i zdravi ljudi.
Hrana koju jedemo je sve lošijeg kvaliteta sa mnoštvom aditiva, hormona, hemijskih supstanci. Vazduh koji dišemo je sve zagađeniji. A sve su to indirektni činioci koji utiču na razvoj dece.
Sve više je medikamentozno održavanih trudnoća, sve više je indukovanih porođaja, a to su uzroci kasnijeg usporenog razvoja govora.
Nažalost ili na sreću mi se nalazimo u vremenu promena, napretka, svedoci smo nove tehnološke ere, gde naša deca neće biti kao mi, gde se gubi emotivni odnos među ljudima, gde nestaju porodice, gde osnov komunikacije neće biti verbalna komunikacija, nego neverbalna ”misaona” komunikacija, komunikacija energijom, gde se neće pisati olovkom na papiru, nego prstom po” touchscreen-u”. Naša deca će komunicirati na jedan nov način, nama sada potpuno stran.
Ne odustajte, pogledajte svoje dete u pametne okice koje traže bezuslovnu ljubav i vašu punu i potpuno pažnju. Jer ne postoji nijedan govorno jezički poremećaj, poremećaj ponašanja, pažnje, hiperaktivnosti koji se ne može uspešno rešiti u zavisno od stepena oštećenja I potencijala deteta uz upornost, istrajnost, motivisanost, strpljenje roditelja, rad , vežbu i stručno vođenje.
Naš zadatak je da se njima posvetimo.
Logoped Nikoleta Stevović
https://www.facebook.com/nikoleta.stevovic
Slika preuzeta sa sajta www.brandchannel.comi
evidencebasedliving.human.cornell.edu
