Ako roditelji nisu želeli da saznaju pol bebe pre rođenja, tata će svima nakon porođaja saopštiti "Devojčica je" ili "Dečak je", a zatim će izdeklamovati dužinu, težinu i ocenu koja je beba dobila. Kad se izbori s čestitkama, iscepanim majicama i mamurlukom, srećni tata će početi da šalje slike i da s ponosom prepričava kako je dobio "sina deliju od čak 52 centimetra" ili "ćer'u i po od 54 cm".
U narednim mesecima pedijatar će na svakoj kontroli meriti bebu jer se na taj način prati njen rast i razvoj, većina očeva će i dalje imati razloga da se diči, ali će biti i onih čija deca ne napreduju u skladu sa svojim polom i uzrastom.
Da li je i kada je to razlog za brigu?

Do zaostajanja u rastu može da dođe u bilo kom uzrastu, s tim da je kod većine sasvim male dece to posledica neadekvatne ishrane. Ukoliko dete tokom godine izraste manje od četiri centimetra, pedijatar će preporučiti dodatne analize i preglede kako bi se utvrdilo da li je zastoj u rastu fiziološki ili, što se daleko ređe dešava, patološki.

Najznačajniji fiziološki faktor je porodična predispozicija za niži rast, što se i najlakše otkriva. U tim slučajevima deca odstupaju od prosečne visine za svoj uzrast, ali ne i od očekivanog rasta koji se određuje prema visini roditelja. Oni tokom godina rastu manje od vršnjaka, ali je njihov razvoj normalan, pubertet počinje na vreme, a konačna visina odgovara visini roditelja.
Ukoliko dete prosečno i natprosečno visokih roditelja raste sporije od vršnjaka, a uz to postoji i zastoj u koštanom sazrevanju i kašnjenje puberteta (tek nakon 15. godine), isključuje se prvi fiziološki faktor zastoja u rastu.

Obavezna ispitivanja uzroka niskog rasta, a prvenstveno analiza koštanog razvoja, rade se kada je visina ispod donje granice za uzras i pol, kada dete za šest meseci izraste manje nego što je očakivano za njegov uzrast i pol, kada visina nije u skladu sa visinom roditelja, kao i kod dece koja u pubertetu ne rastu naglo.

Pothranjenost je najčešći patološki uzrok niskog rasta kod dece. Ona je povezana i sa nedovoljnim unosom kalorija, proteina, vitamina i drugih materija neophodnih za pravilan rast i razvoj, sa hroničnim upalnim bolestima creva poput celijakije. Zaostatak u rastu mogu uzrokovati i hronične bolesti bubrega, pluća, jetre, urođene srčane mane, kao i loše regulisan dijabetes.

Pored analize koštanog razvoja, radi se i analiza hormona rasta iz krvi da bi se isključili eventualni problemi u radu hipofize i štitaste žlezde koji takođe utiču na rast i razvoj. U ovom slučaju najčešće se sprovode terapije hormonima, ali uz strog nadzor pedijatra i endokrinologa, uz redovnu kontrolu nivoa hormona rasta. Deca nakon ove terapije počinju da rastu istom brzinom kao i njihovi vršnjaci.

Deca sa nedostatkom hormona rasta uveče, pre spavanja, dobijaju injekcije do dostizanja odgovarajuće visine. Hormon rasta dejuje tako što povećava i gustinu koštanog tkiva, povećava mišiću masu u odnosu na masno tkivo, ali ne utiče na polni razvoj deteta, što znači da pubertet neće početi ni ranije, ni kasnije nego što je uobičajeno.
Tokom prve godine terapije, dete raste centimetar mesecno, tokom druge godine dobija se i do sedam centimetara mesečno, kasnije se uspostavlja normalna brzina rasta za određeni uzrast, a na kraju tata i mama dobiju "sina deliju" i "ćer'u i po" za ponos.

foto: guía infantil, padres e hijos, hacerfamilia, dietas fáciles