Svesno ili nesvesno, tek većina roditelja skoro svaku od ovih fraza izgovori makar jednom dnevno deci. A one su sasvim pogrešne jer uglavnom deci šalju pogrešne poruke, Neke jednostavno ne pomažu, druge teraju decu da se ponašaju upravo onako kako ne želimo, pa bi valjalo da ih izbacimo iz upotrebe.
„Ne plači“
Prvo, ne pomaže, a drugo, škodi detetu. Dete koje roni suze zbog bola, tuge ili besa sigurno neće prestati da plače zbog dve reči. Nije realno jer ga nešto boli, tišti ili nervira. Osim toga, šta mu poručujete kad kažete da ne plače? Da ne deli svoja osećanja s vama ili, još gore, da ih ignoriše? Nije to rešenje, jer emocije treba iskazivati.
Umesto da ga ućutkujete pomozite mu da formuliše osećanja i potraži rešenje.
„Prestani da...“
„Prestani da trčiš“, „Prestati da vičeš“, „Prestani da bacaš stvari“, „Prestani da skačeš“.... Svaki put kada izgovorite bilo koju od ovih rečenica budite sigurni da će dete čuti samo njihov kraj „Trči“, „Viči“, „Bacaj stvari“, „Skači“... A kako je njegov mozak programiran da radi ono što čuje, dalje zamišljajte sami... Radiće upravo ono što ne želite da radi.
Umesto toga govorite „A sada malo hodaj“ ili „Hodaj sporije“, „Govori tiho“, „Pospremi stvari“... jer pozitivne direktive daju rezultate.
„Reci izvini“
To što ćete posramiti dete naterašviš ga da se izvini sestri zato što ju je ugrizlo, baki zato što joj je rasulo vunicu, drugu kojem je srušilo zamak od kockica, ne znači da ćete ga naterati da shvati svoj postupak. Mahanički izgovoreno izvinjenje ne budi empatiju i ne suočava dete sa posledicama svojih postupaka.
Umesto da ga terate da se izvinjava, navedite ga da sestri donese kockicu leda za mesto ujeda, da baki pokupi rasutu vunicu, da pomogne drugu da ponovo napravi zamak. Kad shvati da njegovi postupci imaju stvarne posledice u čijem saniranju i ono učestvuje, smanjiće se verovatnoća da to ponovi.
„Mi ne udaramo“
„Mi ne bacamo stvari“, „Mi ne grizemo drugare“, „Mi ne udaramo sestre“ govori detetu da je ono deo grupe (mi) koja ima određena pravila i da ga svako ponavljanje greške, a niko se nije odjednom naučio, čini otpadnikom.
Umesto „Mi ne udaramo“ recite „Nije u redu udarati. Kako bi se ti osećao da te neko udari“. Tako će ono postepeno promeniti ponašanje, ali samo ako budete dosledni.
„Vidiš?“
Ovo spada u klasiku! Rekli ste detetu da prestane da skače po krevetu jer će pasti. Nije vas poslušalo, palo je, povredilo se i sad plače, a vi izgovarate „Vidiš, rekla sam ti da ne skačeš“.
Umesto toga sačekajte da se dete smiri, jer vas dok plače ionako neće slušati, pa porazgovarajte o činjenici da vi zabrane izričete s razlogom jer za razliku od njega znate posledice. Verujte, sledeći put će verovatno rešiti da vas posluša,
„Koliko puta moram da ti kažem“
Zar zaista mislite da dete uvek sluša ono što govorite? Da broji koliko puta ste mu rekli da nešto uradi ili da nešto ne radi? Nema šanse! Uostalom, ovom rečenicom mu samo šaljete poruku da niste ozbiljni i da može da računa da ćete svaki put po sto puta izgovoriti naredbu ili zabranu, a njemu upravo to odgovara. Da vas ne posluša odmah.
Umesto toga budite dosledniji i precizniji u izražavanju i odmah, nakon prvog oglušivanja, zahtevajte da vas poslušaju.
Foto: supernanny.co.uk, parents.com, newsok.com,
