Današnji mladi roditelji, ovi koji odgajaju sve ove male, preslatke, lepo vaspitane pametnice i pametnjakoviće, roditelji su novog doba. Oni su nežni, blagi, puni ljubavi i nadasve strpljivi. Oni sve objašnjavaju, argumentuju i pomno slušaju. Oni ne prete, ne kažnjavaju i ne dižu ton na ni dete, ni pred detetom. Rezultati njihovog vaspitanja su u većini slučajeva zasad izvanredni, pa su stručnjaci rešili da se pozabave mamama i tatama starog kova, onima koji umeju i da podviknu.
Prof. dr Elizabeth Gershof, profesorka razvoja i porodičnih nauka na Univerzitetu u Ostinu, u Teksasu, i stručnjak za disciplinu, ne smatra da je vikanje samo po sebi loše i da su roditelji koji često dižu ton čudovišta.
– Sve zavisi od konteksta, situacije, a ponajviše od namere. Ako tata povisi ton da bi privukao detetovu pažnju ili ako mama vikne zato što se dete izlaže opasnosti, to je OK. Ali, ako roditelji vikanje koriste kao oružje, ako je to njihov uobičajen način komunikacije s detetom, onda je ono pogubno. Razlika između opasnog vikanja i nornalnog vikanja svodi se na sadržaj i nameru, jer je suština u poruci koja se šalje – objašnjava prof. dr Gershof.
Vikanje je, dodaje, dobro sredstvo za „puštanje pare“. Ekspres lonac koji ima dobar ventil nikad neće eksplodirati, kao ni roditelj koji dozvoli da mu u određenim situacijama popuste kočnice, pa podigne ton na dete koja ga uporno ignoriše i tera po svom.
Pravila vikanja na decu
– Prvo pravilo vikanja glasi: Uzdrži se od kritike. „Obuj cipele“, ponovljeno po pet put, i „Stani! Ulica!“, „Ne prilazi šporetu", „Dalje od struje", izgovoreno u strahu, imaju i smisla i opravdanja, ali ne i „Obuj cipele, sporaću“, „Ne trči na ulicu, glupane“. Nije u redu ni da im nakon vikanja držite predavanja, a posebno ne da ih kažnjavate. Viknuli ste, dete vas je čulo i poslušalo, nastavite razgovor normalnim tonom – savetuje profesorka.
Drugo pravilo vikanja, dodaje ona, kaže da pažljivo birate publiku. Malo dete će, tvrdi, na osnovu povišenog tona samo zaključiti da ste frustrirani, ljuti na njega i da ga ne volite.
– Ona će to povezati sa sobom, a ne sa svojim ponašanjem, a to ne želite.. Osim toga, morate da znate s kim imate posla. Neka deca tatu galamdžiju doživljavaju baš tako, kao glasnog tatu, a druga će pak vikanje shvatiti kao agresiju – kaže prof. dr Gershof.
Na dva deteta iz iste porodice, od istih roditelja, dodaje ona, galama može da deluje potpuno drugačije.
– Vikanje nikada ne sme da zvuči kao agresija i kao izliv besa, ne sme da traje niti sme da šalje poruku detetu da je ono loše. Ako je tako, roditelji bi morali odmah da nauče da se kontrolišu – savetuje prof. dr Elizabeth Gershof.
Međutim, ona insistira na tome da postoje i dobre strane povišenog tona u komunikaciji roditelji-deca.
– Svet nije ni savršeno ni idilično mesto, kao što ni međuljudski odnosi nisu uvek harmonični. Dete koje odrasta u porodici koja ne zna za vikanje moglo bi da ima problema sa okruženjem koje ima sasvim drugačija pravila.
Vikanje na decu, normalna ljudska reakcija
Osim toga, profesorka naglašava da je dizanje tona usled frustracije i straha izazvanih detetovim ponašanjem normalna ljudska reakcija, a da su one daleko prirodnije od pritvornosti i glumljenja savršenstva.
– Najvažnije je da ne vičete na dete zato što ste ljuti na kolegu, zato što vam je zagoreo ručak, zato što vam kasni plata ili zbog nekog drugog problema koji s njim nema nikakve veze. Niko nije savršen, pa nite ni vi. I ma koliko se trudili, pravićete greške, ali su i one OK. Važno je samo da se iz grešaka uči, da se zbog grešaka izvinjavate i da greške, makar one krupne, ne ponavljate – poručuje profesorka.
Foto:geralt-pixabay,RobinHiggins-pixabay
