Upoznajte
03.06.2014.

Saznaj kako da uspeš kao čovek, roditelj, bračni partner

INTERVJU: Dr Svetlana Goga Kostić

Život je stalna razmena energija

Dr Svetalna Goga Kostić je motivator koji pomaže ljudima da prevaziđu svoje životne teškoće. Radi i kao trener rekonektivnog isceljenja. Tvrdi da ne postoji nijedan problem na planeti, samo ga mi stvaramo svojim lošim mislima. Postoji samo sadašnji trenutak u kome su zadovoljene sve naše potrebe.

Ako sedite za računarom i čitate ovaj tekst imate sve što vam treba -kiseonik da dišete, računar  i internet da čitate, stolicu na kojoj sedite. Život je razmena energija, a čovek je energetsko biće koje prima i šalje energiju. On treba da radi na svom intelektu, da bude svestan da loša osećanja dovode do prekida dotoka energije koja nam je potrebna da normalno živimo i koja nam dalje stvara loše događaje. Strah, ljubomora, mržnja, anskioznost. Sve su to loša osećanja, koja navode telo da se buni. Većina traži sigurnost u drugoj osobi jer nismo naučeni da je glavni pokretač  u nama samima i da upravo tu leži moć da kreiramo sopstveni život.

Jutro, baš kao i svako drugo. Spremanje za posao, buđenje dece za školu i vrtić, porodični doručak.
Svi na nogama, spremni za poslednji radni dan u nedelji. I naš mali ritual - ispijanje zelenog čaja. U jutarnjem programu žena vedrog duha, gostuje i priča meni, tebi, svakome... kako je jednostavno biti srećan, uspešan, zadovoljan.
Njen način izražavanja, bezuslovno verovanje voditeljki Nataši Miljković da neće dovesti „svakoga“ u studio i posvetiti mu toliko pažnje, i želja da se prihvati promena, naterali su me da istog dana poručim dve knjige Dr Svetlane Goge Kostić,  „U pravu si, al baš me briga! i „Akademija za srećologiju“ .
Ujedno, dogovaram s njom i intervju, naravno pošto ću pročitati njene knjige.
Lako štivo koje vas tera da ga pročitate u jednom dahu. Deluje tako jednostavno, tako logično, a opet nestvarno. I dok čitate, vi premotavate svoj film u glavi, sećate se nekih svojih postupaka od ranije i zaključujete da je pisac u pravu. Ili bar to tako izleda.
Sa doktorkom Gogom Kostić sam se našla u njenom studiju u centru grada. Dočekala me je u tirkizno zelenoj lepršavoj haljini, i odmah izazvala oduševljenje. Ona već svojom odećom daje utisak vesele i smele osobe. Kod mene u ormaru preovlađuju crna, braon, bež, teget boja, jednostavno tamne, hladne boje, pomislih. Možda je to nebitno, ali čini mi se da ona dodatnu vedrinu unosi, pre svega sebi, a onda i drugima baš tim bojama.
Ovaj intervju je rađen kroz mene kao dete, majku, suprugu, zaposlenu osobu. Ima isključivo jedan cilj - da natera svakog od nas da na trenutak se zaustavi, udubi u svoje misli i produži kroz život:
1. Istim putem
2. Pokrene se i krene novom, neutabanom stazom
Mi smo svi nevaspitani! Od malena nas uče šta je za nas dobro, a šta nije. Šta valja, šta ne valja da radimo, kako treba da se ponašamo. Zbog toga postajemo negativni. A onda svoju negativnost prenosimo na svoju decu koju nastavljamo da vaspitavamo kako su nas roditelji vaspitavali. I to postaje jedan začaran krug.
Deca su u potpunosti nevina i kad  bi pustili da žive bez naših sugestija mislim da bi oni imali neverovatno lep život. Deca do šeste žive u svetu mašte i treba ih samo pustiti, a ona će svojim lepim osećanjem sebi da privuku lepe događaje. Shvatiće  da je njihov posao da kod kuće nešto uče, pa idu u školu, da se igraju...
Šta mi odrasli radimo?
- Mi decu kočimo. Govorimo im “To nije istina, to je maštanje, ti sad moraš da se spremaš da postaneš odrastao, a kad odrasteš, ti nećeš smeti, nećeš moći, mnogo toga neće biti za tebe. Mi njih preplašimo, ne puštamo ih da maštaju.  A ona sve što su čula od nas prihvataju jer nam bezuslovno veruju, i zato još kao mali postanu negativni. Naučeni su da nešto moraju - da donesu dobre ocene, da idu u školu. A čim nešto moramo mi se loše osećamo, a to naše negativno osećanje dovodi do toga da nešto ne možemo da sprovedemo, prosto privlači negativne događaje. Pa tako, ako smo dete mi nećemo moći da shvatimo šta učimo, jer se loše osećamo.  Ako smo odrasli, mi nećemo biti zadovoljni onim što naša deca rade i tu nastaje onaj začaran krug.
Kako se izvući iz svega toga?
Tako što će roditelj da radi na sebi, pre nego što će dete da bude obuhvaćeno ovakvim radom. Roditelj mora da shvati da ima odgovornost isključivo prema svom životu, a ne prema životu svog deteta. To zvuči potpuno nenoramalno, pogotovo za današnje vreme  na Balkanu.
U našoj državi postoji jedna velika dijagnoza. Ona se zove MAMA. Kada bi se samo ućutale ovog trenutka – da više ne pitaju, ne zanovetaju, ne procenjuju, traže, za sedam dana Srbija bi prodisala. Polazim od svih majki. Svaka majka najviše sebi loše čini kad misli da treba da upravlja svojom decom.  
Da li deci  treba da dajemo obaveze?
Ne, nikakve, već da im pokažemo svojim primerom. Ako mi ne uradimo nešto za sebe, neće niko to umesto nas da uradi. Tako i kod njih. Ja ne komentarišem kad je nered u dnevnoj sobi, ja to jednostavno ne primetim, niti se ja loše osećam, a moje petoro dece je  dobro naučilo da to majka neće nikad da skloni, nikad. Ostaje na njima, da li će biti nered, dan, dva, tri, onda će oni sami shvatiti da njima to ne prija. Jer im je lepše da bude sređeno, pa će onda srediti. Oni su naučili da bio red ili nered u njihovim sobama, mama će njih isto voleti.
Ja sam ih naučila da svako mora da pakuje svoje kofere, mora da zna šta mu treba. Prvi put sam pokazala šta se nosi, a oni sami pakuju. Moje je da taj kofer odvezem gde treba. Takođe, moje da obezbedim finansije, a on  će iće sami da kupe šta im fali, neću  ja da jurim za njih.
Tvoja situacija tebe uči šta treba da uradiš kad si dete i kad si odrastao čovek. Imam tri sina koji sami sebi peglaju šta im treba. Ko da im pegla? Mama? Oni će biti nesposobni. Na šta bi ličilo da mi sad svi ćaskamo, sedimo i uživamo i sad nekom od njih treba nešto da se ispegla i da oni nastave da sede i ćaskaju,  a ti mama ustani.  Nema nikakvih tu trzavica, pa samim tim ni lošeg osećanja.

Šta kada dete dobije lošu ocenu? Kao roditelj, svesna sam da će je popraviti, i da se ono više plaši moje reakcije. Kako ja kao roditelj da se izvučem?
- Kad shvati vaš intelekt šta radite. Morate da razumete da se dete zbog vas loše oseća i da će ono sebi privuću dalje loše situacije, da se razboli, da padne, povredi se. Kad majka to shvati, više ne želi da svom detetu donosi loša osećanja. Ostaje jedino da majka radi na sebi, da počne dobro da se oseća. Ja ne znam nijednu ocenu svoje dece. Četvoro ih ide na fakultet, najmlađa je u Gimnaziji. Ja ne znam da li oni idu na predavanja, niti koju ocenu su dobili. Mi pričamo o lepim temama, stvarima koje nas razvedre. Šta meni znače ocene? Da li ja njih više volim ako su  dobre, manje ako nisu? To je van pameti. To moja deca znaju, pa su potpuno rasterećena. Ne razmišljaju šta će biti kad dođu kući, jer ne moraju ni da ih izgovore.
Šest godina se bavite rekonekcijom i motivacijom. Da li ovo pravilo od tada primenjujete ili ste i ranije imali iste poglede?
- Ja sam počela mnogo ranije to radim, shvatila sam nelogičnosti kad sam bila mala. Roditelji su me grdili ako ih nisam slušala. Sa pet godina sam znala da nisam nevaljala nego da oni imaju neki problem. Stalno sam pričala “ Kad budem mama, ja ću drugacije” Kad sam postala majka, moji roditelji su mi rekli da sam za mnoge stvari jako neodgovorna. Nijedno moje dete nije moralo da jede ako neće. Pogotovo nije moralo da pojede sve što sam mu ja sipala. Kao dete, bila sam u stanju da sedim ceo dan za stolom, jer dok ne pojedem ne smem da ustanem. Moje dete nije moralo da jede zato što ja hoću, već kad hoće i koliko hoće. To da li su moja deca zadovoljna sa svojom majkom, ja njih uopšte ne pitam. Oni će imati kasnije prilike da iskažu sebe kao roditelje. Mi imamo zaista lepu kominikaciju.
Moje dete ima problem?
Dokle si spreman da upropaštavas svoje dete? To je obično pitanje koje postavim roditeljima kada mi dođu sa željom da im pomognem pošto njihovo dete ima problem.
Otkrivam  roditelju ko ima problem. Nikad se ne obrati za pomoć osoba koja nema potrebe za tim, već ona koja ima potrebu da se menja. Ko je zatražio pomoć, njemu je potrebna.  Prirodna je sve namestila kako treba. Roditelj mora da shvati, a kad shvati kreće da se menja, prvo krišom da koristi jednostavne tehnike koje će mu pomoći da se bolje oseća i samim tim pozitivno deluje na svoju decu.
Nema veze koju dete ima dijagnozu, bolest. To je činjenica i zato roditelj nema razloga da se loše oseća već je tu da detetu pomogne. I kada roditelj to shvati, i tako počne da se ponaša, dete ozdravi, zato što su deca naše ogledalo. Što je detetu gore, mi smo toliko zaglibii sa našim lošim mislima. Mi tada privlačimo ono što osećamo.
Što je dete u težoj situaciji, narkomanija, kriminal, bolest, roditelj mora da radi više na sebi jer ga je roditelj stvorio svojim emocijama.
Ljubav je prihvatiti nekog takav kakav jeste bez potrebe da ga menjamo. Ako ja nemam potrebe da menjam svoje dete već mi je baš takav dobro, onda se ja lepo osećam. Kad deca nisu namestila krevet, nisu sklonila tanjir za sobom, nisu dobila dobru ocenu, pa to nama smeta, to nije bezuslovna ljubav. Mi hocemo da ih modelujemo po našem. Tek kad budeš dobar, ja ću te voleti! - mi prenosimo takvu poruku.  A dete kaže: „E pa neće moći, onda ću ja biti bolestan, uradiću nešto loše.“ Mi emitujemo i privlačimo to što osećamo.

Koliko je vremena potrebno da neko savlada tehnike i bolje se oseća? Koliko dugo treba da ih primenjuje?
Razlika je od roditelja do roditelja, dolaze na trening, nekad tri četiri su im dovoljna da ih nauče i onda se treba celog života time baviti. To je kondicija u mozgu, jer vi radite na svom intelektu. I sportista se bavi sportom dok ima trenera da ga motiviše. Nijedan sportista ne bi bio vrhunski da ne radi na sebi. Nadal uvek na isti način otvara i zatvara flašice i pije tečnosti istim redom vraćajući ih na isto mesto. To je njegov mali ritual kada se on isključivo koncentriše na sadašnost. Isto važi i za Novaka Djokovića. Nakon neuspešnog poena, za njega postoji samo sadašnji trenutak. Mi žalimo za prethodnim poenom, a on dok ide prema liniji govori: leva, desna, leva, broji korake, tupka loptom određeni broj. To su njegovi rituali. Isključivo je koncentrisan na sadašnji trenutak. To se vežba, možda čak zadnjih godina i više nego što vežba samu tehniku udaraca. On vežba svoj um.
Samo rad na sebi donosi uspeh.
Čovek treba da se fokusira na to što trenutno radi, jer tada živi u sadašnjem trenutku, ne razmišlja o prošlosti, rasterećen je i brzo dolazi do dobrih rezultata. Za to su nam potrebne jednostavne tehnike koje svako od nas u svakom trenutku može da izvede, poput koncentrisanja na brojanje, žvakanja zalogaja, lupkanje prstima, seckanje luka dok spremamo ručak, usisavanje. Koncentrišemo se na taj trenutak, baš kao sada dok sedimo i pričamo. Mi ćemo sadašnji trenutak pokvariti ako privučemo misli iz prošlosti i tako stvoriti lažno osećanje da je nešto baš sada pogrešno.Naš um je jako snažan i jako brzo odluta. Vidim vrapce da lete u toku našeg razgovora i oni mi odvuku pažnju.  Da se to ne bi desilo, svakodnevno radim na sebi. To su kratki rituali koji postaju stil života.

Kako ste počeli da se bavite rekonekcijom?
Pre šest godina. Nisam znala na čije predavanje idem, jer sam bila snažno indokrinirana medicinom. Bula sam ljuta na sebe što sam otišla na predavanje dr Erica Pearla. Kupila sam knjigu, iako i dalje nisam verovala, sve dok čitajući nisam osetila trzanje mišića, peckanje. Padala sam sa kreveta i u trenutku se osvestila shvativši da je moguće da osećam jačinu te energije. Shvatila sam da je uzrok mojih nesanica i gušenja činjenica da sam živela tuđi život, onako kako su ga skrojili moji roditelji. Iako sam materijalno bila dobro obezbeđena, ništa me nije radovalo. Slušala sam roditelje, oni su bili zadovoljni, ne ja. Moja odluka za njih je bila neverovatna. Smatrali su da nešto sa mnom nije u redu. Još uvek ne mogu da prihvate promenu. Mene baš briga! Ja često kažem za sebe da više ne radim, već samo uživam, a onda objašnjavam da u svakoj radionici u okviru koje pomažem ljudima zaista uživam i odlično se osećam. U početku je to bio naporan rad, a sad je postalo nešto čega ne želim da se odreknem.
Šta nam donosi rekonekcija?
Rekonekcija nas priprema da se brzo razvijamo na svim poljima.
Kad se bavimo sobom, energija teče i mi više ne osećamo bol. Imati bolne senzacije znači da gajimo neke negativne misli, a opet one se javljaju isključivo kada imamo loša osećanja. Strah, ljubomora, mržnja, anskioznost su neka od njih. Ona nam sprečavaju dotok energije što dovodi do toga da se naše telo buni  pa zato ne možemo da postignemo željeni nivo napretka.
Kako privući dobru materijalnu situaciju?

Čovek je sposoban samo da realizuje četiri akcije:
Da stoji, sedi, leži i hoda.
Sve ostalo su priče u glavi. Na primer: Dok nas dve sada pričamo, imamo sve sto nam treba - kiseonik da dišemo, stolice na kojima sedimo. Da bi smo obavile ovaj razgovor ništa nam drugo ne treba i ako stvorimo to osećanje kako je nama sada divno, lepo, mi tim lepim osećanjem privlačimo i materijalnu situciju kroz neki privremeni  ili povremen posao. Novac će doći kad se mi osećamo dobro sada i ne razmišljamo o njemu. I to baš kad nam zatreba.
Mali rituali

Ako želite da putujete, pribegnite malim ritualima. Seckajte slike željene destinacije, zamišljajte sebe na tom mestu, govorite sebi da ste uspeli i kada Vam je mnogo još ostalo do realizacije Vašeg cilja, primenite bilo koju tehniku koja će Vas držati u sadašnjem trenutku i pomoći vam da savladate teškoće na koje nailazite.

Odnos partnera, ili kako nam kradu energiju
Partneri  međusobno kradu energiju. Evo primera:  Muž dođe nervozan s posla, neko ga je iznervirao, i on nesvesno svoj bes iskaljuje na svojoj ženi. On to radi jer ima prirodnu potrebu da nadoknadi izgubljenu energiju. Možda će joj zameriti zbog nedovoljno slanog ručka. Ako ona bude tužna zbog njegove reakcije i počne da pati, on polako vraća,  a ona gubi energiju. Međutim, ukoliko ona nauči da sačuva sebe tako što će ga u tim momentima gledati najlepsim osmehom i sebi govoriti “Razumem te, ti si u pravu, ali ti ne dam svoju energiju, nećeš me povrediti, ne reagujem na taj bes.“ ona neće izgubiti energiju, a on će zahvaljujući baš ovoj njenoj poyitivnoj reakciji  dobiti energiju. Tada i njemu  postaje jasnije šta se dešava i ne dolazi do kvarenja odnosa.


Razgovarajući sa Dr Gogom Kostić shvatićete da sve ovo deluje jednostavno, pogotovo kada u miru pročitate njene knjige, bliže se upoznate sa tehnikama prevazilaženja teškoća. Sigurna sam da želimo maksimalno sebe da ostvarimo na svim poljima i budemo zadovoljni. Možda i uspemo da realizujemo sve svoje želje, jer jednom je neko i zapisao: „Pazite šta želite, ponekad se želje i ostvaruju!“

 

Aleksandra Bogdanović

slike:www.housekeeping.org,timesofindia.indiatimes.com,,www.safetyweb.com,www.cikprocitaj.com

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara

Preporučeno

string(0) ""
string(0) ""