O nemogućoj, nemirnoj i prestrašnoj deci priča se skoro pa šapatom i sa neskrivenim zadovoljstvom što nemate jedno takvo. Ona su izvor beskrajne zabave i još većeg stresa, ozbiljan ispit za kičmu i nerve, a uz to su veoma inteligentna. Kad zatreba umeju da budu i jako umiljata što im je, pored urođene neodoljivosti, najbolja zaštita od razgoropađenih roditelja. Znate li o kome je reč? O deci koja su Denis napast, Pipi Duga Čarapa i Tasmanijski đavo u jednom, pa još sto puta gori i još sto puta slađi.
Znate li kako je živeti s njima i kako se sa njima izlazi na kraj?
Dr Melinda Roberts, pedijatar i majka dva „obična“ deteta i jednog „neverovatnog“, napisala je knjigu o tome pod nazivom „Od mame u poverenju: Čudesne priče o majčinstvu“ jer ju je njen Dilan svakodnevno stavljao na iskušenja svojim ludorijama, svakom luđom od prethodne.
„Kad smo se doselili u San Hoze Dilan je, dok sam mu spremala kupku, onako golišav istrčao iz kuće i potrčao niz trotoar. Srećom, vreme je bilo lepo, nije izleteo na ulicu i nije daleko stigao jer sam na vreme spazila da ga nema“, navela je Melinda samo jedno od svojih brojnih iskustava.
Kada je shvatila sa Dilanom mora da bude na oprezu 24/7, počela je da proučava takvu decu iz svoje okoline i shvatila da ih je više nego što je mogla da zamisli.
„Oni su potpuno neverovatni jer roditelji ne mogu ni da zamisle na šta su sve spremni – da se skinu na sred svadbe ili venčanja u crkvi, da naguraju dve tolne toalet papira u WC šolju, da uguraju mačku u veš-mašinu ili da pojedu svu njenu hranu iz činije.
„Moj Dilan je bio gori od Tasmanijskog đavola, a neka deca su bila gora i od Dilana“, komentarisala je dr Melinda Roberts.
Mnoga deca uzrasta od dve do pet godina su, objasnio je njen kolega dr Harvi Karp, pedijatar i autor knjige „Srećna deca iz kraja“, nalik pećinskim ljudima i životinjama jer ih vode nagoni koje je teško kontrolisati.
„Oni grizu i grebu kad su ljuti. Oni su u stanju da se popiške na sred tepiha u dnevnoj sobi da bi vam pokazala svoj revolt, da prospu hranu, pa čak i da se namerno povrede kako bi privukla vašu pažnju“, napisao je dr Karp i objasnio to činjenicom da je kod njih aktivnija desna, impulsivna, emocionalna i neverbalna strana, mozga.
„Ona žele sve da dodirnu, da osete, okuse, da omirišu, dosegnu... Tako se upoznaju i sa sobom, i sa ljudima iz svoje blizine i sa svetom koji ih okružuje, a usput, zato što nisu socijalizovana, prave razne gluposti“, piše dr Karp i naglašava da je detetov posao da bude radoznalo i nevaljalo, a da je posao roditelja da bude odgovoran i da ga „utera u red“ kako bi do četvrtog rođendana znalo šta se sme, a šta se ne sme.
Dotle se, savetuje doktor, pridržavajte jednostavnih pravila koja mogu da vam olakšaju život. Opominjite ga kada radi nešto nedozvoljeno, ali mu pritom po 100 puta, ako treba, podsetite zašto to nije dozvoljeno, i hvalite ga kada se ponaša onako kako biste želeli.
Shvatiće poruku.
Foto: kars4kids.org, parents.com, virgula.com.br
