Nenad Blagojević, novinar i turistički vodič, priznaje da je na početku pokretanja sajta"Priče sa dušom", samo on i nekolicina njemu bliskih ljudi verovala u tu ideju koju je započeo nakon šestogodišnjeg novinarsko-uređivačkog rada u magazinu Lisa. Do sada je na sajtu objavio više od 250 tekstova o interesantnim ljudskim sudbinama, neverovatnim pričama mladih koji su odlučili da pokrenu svoj posao, o sudbinskim susretima i ljubavima - o svim onim životnim stvarima koje vraćaju optimizam i ulivaju nadu da se uspeh i sreća mogu dostići i da su snovi ostvarivi. Dobitnik je nagrade Ministarstva turizma Sejšelskih ostrva za promociju te afričke države u Srbiji, nagrade za istraživačko novinarstvo Gordan Ranitović, povodom životnih priča objavljenih u časopisu Lisa, a nedavno je dobio nagradu FOSDI-ja za priču o ženama u vojnom orkestru, koja je objavljena na sajtu. 

Na Sejšelskim ostrvima 

Za Dečji sajt pričao je o tome kako pronalazi interesante sagovornike, šta je naučio putujući po svetu i na koji način je moguće u današnje vreme ostvariti svoje snove.

Kako ste se odlučili da krenete sa sajtom "Priče sa dušom"?

-Posle šest godina rada u nedeljniku Lisa u kojem sam uređivao rubriku o životnim pričama, shvatio sam da imam više priča nego što časopis ima stranica namenjenih za to i da i zbog toga mnoge ideje propadaju, kao i da propuštam mnoge pozive za putovanja po Srbiji i svetu. Kao novinar zaposlen za stalno, morao sam da sedim u redakciji puno radno vreme i to, uprkos solidnoj plati, mom kreativnom duhu nije odgovaralo. Ujedno, bio sam siguran da ću, sa svojim brendom, odnosno sajtom "Priče sa dušom" imati bolji efekat na čitaoce, kako bih im kroz priče kreativnih i uspešnih ljudi ulepšao život, dao nove ideje i podstrek za napredak u ovim teškim vremenima. Odluka da se samostalno upustim u novi medij – internet, meni je bila laka, a za ljude sa strane hrabra i pomalo luda.  

Mnogi kažu da priča sa „srećnim krajem“ i o ljudima koji su uspeli da ostvare ono o čemu sanjaju ima malo. Da li je to i Vaš utisak, ili im se pak ne daje dovoljno prostora jer važe za „manje popularne“?

-Optimističnih priča o ljudima koji rade nešto korisno ima na pretek. U svojoj svesci u koju beležim nove ideje u svakom trenutku nalazi se oko 40 priča koje „čekaju na red“, pošto, s obzirom na to da sve radim sam, ne mogu da pišem onoliko brzo koliko bi moji sagovornici želeli. U svakom selu, gradu, varošici naći ćete zanimljive ljude koji nisu klonuli duhom, koji imaju neki svoj svet i koji se ne nerviraju oko politike, estrade, rijalitija i drugih nebitnih stvari u životu. Oni su možda prividno manjina, a ustvari situacija je drugačija. To su ljudi koji vredno rade, koji imaju svoje maštovite hobije, koji svet posmatraju iz drugačijeg ugla. I upravo u tome i jeste poenta – u uglu posmatranja. Verovatno zbog toga ja u mnogim stvarima vidim pozitivne priče, dok drugi možda ne vide ništa ili samo mračnu stranu života. To vam je kao ona stara izreka da li je čaša do pola prazna ili puna.

Čuo sam da se novine najbolje prodaju kada imaju na naslovnoj strani crnu hroniku ili estradu, ali urednici očigledno nisu probali da urade suprotno. Ja sam se usudio i zbog toga mogu da se pohvalim da je "Priče sa dušom" samo od 1. januara 2016. posetilo oko 100.000 čitalaca. Čitaoci očigledno žele da čuju za dobre primere svojih vršnjaka, kolega, odnosno ljudi iz komšiluka koji su svojim radom napravili uspeh, a ne preko noći. 

Koliko Vi tragate za temama a u kojoj meri ove priče pronalaze Vas?

-Moji prijatelji vole da kažu da ja k sebi privlačim Priče sa dušom jer mnogo volim svoj posao. I slažem se sa njima. Neke priče, recimo, pronađem u prodavnici, nedavno mi je komšinica koja prodaje kikiriki rekla da ima prijatelja koji se vraća u Srbiju iz inostranstva da napravi etno-selo. Priču o momku koji u našoj zemlji prodaje čarobni pasulj našao sam tako što sam pročitao detaljno etiketu na njegovom proizvodu. Doktor koji mi je snimao nogu na pregledu rekao mi je da je čuo za Srbina na dalekim ostrvima u Atlantskom okeanu. Krećem se po vašarima i manifestacijama, na svakoj tezgi „vreba“ neka dobra priča, i da budem iskren, volim da odem na događaje koji nisu mnogo medijski propraćeni, jer tu uvek ima dobrih sagovornika. Imam i desetak čitalaca - dopisnika koji su prepoznali srž mojih priča, pa mi preporuče svoje kolege, prijatelje, rođake.

Mnoge priče nađem zahvaljujući intuiciji. Najnovija priča o Jovanu iz Valjeva, mladom kuvaru koji radi na Sejšelima, u luksuznom hotelu došla je tako što sam prijatelje koji tamo žive pitao ko je bio na božićnoj liturgiji i da li ima novih iz Srbije. Pratim svoj unutrašnji glas i tako biram sagovornike. Priznajem da mi je krivo što novinari danas imaju sve manje ideja, i što se u poslednje vreme mnogo toga svodi na prepisivanje, bez autentičnog novinarskog pečata. 

Ljudi koji su zaista vredni pažnje zbog svog rada, talenta i sl. često ne vole da se eksponiraju i smatraju kako nemaju mnogo toga da kažu.  Da li Vam se dešavalo da imate „teške pregovore“ i ubeđivanja i kako neke od njih nagovorite da svoju priču podele sa čitaocima?

-To mi se skoro redovno dešava sa onima koji imaju najinspirativnije priče. Neki imaju loše iskustvo sa drugim novinarima, pa su nepoverljivi, a drugi smatraju da nema potrebe da se eksponiraju u medijima, kad oni, kako kažu, „samo rade svoj posao“. Ali, kada vide koncept mog sajta i kada shvate da se na jednom mestu nalazi oko 250 ljudi sa sličnom misijom, onda pristanu na razgovor. Ja lično smatram da čovek ne treba da se prikazuje drugima i nameće bez valjanog razloga (kao što to rade ličnosti iz rijaliti programa), ali zato ako neko uradi nešto što je vredno pomena i što će možda pokrenuti makar jednu drugu osobu da krene sličnim stopama, spreman sam za dugotrajno ubeđivanje, odnosno osvešćivanje.

Mesečno napišete na desetine priča. Koju biste u ovom trenutku mogli da izdvojite kao primer one koja je na Vas ostavila najemotivniji utisak?

-Priče objavljujem veoma često, u proseku svakog drugog dana. Volim priče o ljudima koji su napravili nešto veliko, a koji se u tome nisu poneli. Takvi ljudi me posebno inspirišu. Bračni parovi koji su na internetu našli ideju, pa je sproveli u biznis i otvorili firmu, žene koje uče neobične tehnike ručnog rada i posle prave svoje proizvode, mladi koji se bave ekologijom, volonteri, folkloraši, horisti. Zadivljuju me hrabri ljudi koji su ostali bez posla i verom u sebe i snagom misli i mira u sebi, pokrenuli novi posao, makar i hobi od kojeg imaju neki početni novac. Najlakše je osuditi posao koji ne volite i reći da vam je ispod časti da pravite nakit, ili odbaciti ideju da se, recimo, preselite na selo sa porodicom i nekoliko koza i počnete da pravite sir, kao gospođa Suzana iz Đurinaca. Volim ljude koji vole život i koji ne kukaju, već rade na sebi i za sebe.

Sa grupom francuskih turista na Skadarliji 

Dosta radite sa strancima premda ste licencirani turistički vodič ali i dosta putujete.  Nailazite li i među njima ali i u inostranstvu na zanimljive teme i da li ste uvek „na zadatku“ osluškujući gde se krije još jedna „Priča sa dušom“?

-Prošle godine polagao sam ispite pri Ministarstvu turizma kako bih dobio licencu za turističkog vodiča i to je, uz Priče sa dušom, sada moj novi posao. Dok Priče sa dušom ne budu počele da donose konkretan novac, iako se sada sajt razvija i na polju reklamiranja, živim od tura koje radim sa strancima po Beogradu i Srbiji. Nadam se da neću zvučati kao da idem u krajnost, ali i na tim turama nađem ideje za svoj sajt. Kad imamo vremena, gosti mi u neformalnom razgovoru ispričaju svoje priče, pa je tako nastao tekst o Džordži iz Velike Britanije, koja je došla u Srbiju da uči srpski jezik, kao i nekoliko romantičnih tekstova o mešovitim, internacionalnim parovima. 
 

Sa vinarkom Marinom Cvetić 

Sa kojih putovanja nosite najlepše utiske i poznanstva? Na koji način su sve ove priče uticale na Vas?

-Svaka priča i energija ljudi sa kojima razgovaram i pišem, utiče pozitivno na mene, a nadam se i na moje čitaoce. Putujući po inostranstvu i upoznajući druge kulture, naučio sam mnogo toga o životu, koliko je on lep, koliko materijalno nije važno, koliko je bitno pored sebe imati osobu svog života, a ne površna poznanstva i na kraju, što je i najvažnije, ostati jednostavan. To su mi najbolje pokazali vinarka Marina Cvetić iz Italije, ministar turizma Sejšeja, gruzijski gostoljubivi narod, ambasadori u Beogradu i mnogi ljudi širom planete sa kojima su mi se ukrštali putevi.

U kom pravcu će se u budućnosti kretati „Priče sa dušom“? Mogu li čitaoci da očekuju i priče iz dalekih zemalja koje posećujete?

-Priče sa dušom ostaju u ovom konceptu, sa akcentom na tekstove o selu, turizmu, preduzetništvu i ručnom radu, jer čitaoci te teme najviše traže i čitaju. Što se putovanja tiče, do sada sam obišao više od 30 država, i uskoro pokrećem poseban sajt o putovanjima, na kojem ću objavljivati putopise. Najdalje zemlje u kojima sam bio su Sejšeli, Reunion i Azerbejdžan, a najsvežija je Gruzija odakle sam se nedavno vratio, dok na zapad Francuske, kao zaljubljenik u francuski jezik, idem u martu ove godine.

foto: pricesadusom.com