Zahvaljujući pametnim telefonima i društvenim mrežama svakog dana saznajemo za nove slučajeve vršnjačkog nasilja koje danas ima 1.001 pojavni oblik. Bilo ga je i ranije, ali se teže dokazivalo, pa se o njemu manje i govorilo, a u međuvremenu se, pored žrtve i zlostavljača, iznedrila i nova kategorija – navijači. Svi se zgražavaju i zahtevaju najoštrije kazne, a istina je da skoro svako dete može da se nađe u jednoj od ove tri uloge.
Koliko god puta da ste izgovorili da je nasilje neprihvatljivo, ponavljajte im to i dalje, razgovarajte o tome kako su proveli dan u vrtiću i školi, pitajte da li neko nekoga maltretira, jer ćete tako spoznati i da li se vaše dete našlo u takvoj situaciji i šta misli o nasilju. Neka deca, ali i mnogi roditelji, misle da je sve bolje nego biti žrtva i da se nikako ne treba mešati i reagovati na nasilničko ponašanje. Možda i vi smatrate da je najbolje da svako gleda svoja posla, ali to je, ako bolje razmislite, apsolutno pogrešno jer sutra i vaše dete može da bude meta i da neće biti nikoga da ga zaštiti.
Još gore je, kažu dečji psiholozi, da ignorišete detetovo ponašanje u kući koje pokazuje da ima „kratak fitilj“, da ne trpi kritiku, da ne kontroliše emocije i rečnik, da na frustraciju reaguje neprimereno, da ispoljava veliku agresiju prema braći i sestrama. Verujte, ako se tako ponaša pred vama, u grupi vršnjaka, gde nema odraslih da ga nadziru, kontrolišu i sankcionišu, može da bude samo gore. Ne, to ne znači da je vaše dete nasilnik, ali ukazuje da nije naučilo kako da razrešava sukobe i kako da se pozicionira u grupi kojoj pripada, bila ona vrtićka, školska, sportska ili neka druga.
Ako primetite naznake agresivnosti, jasno naglasite da se to ne toleriše ni u kući ni u školi i uspostavite jasna pravila i sankcije koje slede za njihovo kršenja. Za početak može da pomogne i oduzimanje privilegija (omiljena igračka, tablet, mobilni telefon, šetnja nakon škole...), a kasnije, ako to ne urodi plodom, možete da krenete i sa zabranama. Važno je samo da detetu bude jasno šta ste od njega očekivali, koju je zabranu prekršilo („Ne otimaj bratu svaku igračku“, „Ne guraj drugare u vrtiću“, „Ne udaraj nikoga“). Naučite ga kako da se nosi sa frustracijama, pa čak i uvredama ako mu ih neko upućuje, jer nasilničko ponašanje ne sme da se toleriše nikad i ni pod kojim uslovima.
Nasilje je više od udaranja. Nasilje je vređanje, izrugivanje zbog nečijeg izgleda, materijalnog statusa, sposobnosti, govornih ili fizičkih nedostataka... Nasilje je i navijanje i ignorisanje poziva u pomoć žrtve vršnjačkog nasilja, naročito ako je nasilnika više, a žrtva je samo jedna. Nasilje je i slanje uvredljivih poruka preko društvenih mreža, kačenje neprimerenih slika, širenje glasina, ogovaranje, udruženo ignorisanje određenog deteta ili grupe vršnjaka... i ništa od toga ne sme da se ignoriše.
Zato naučite dete da se prema drugima ponaša pristojno, da poštuje razlike, da štiti slabije i da, ako ono postane žrtva, uvek traži pomoć. Važno je da zna da može da vam se poveri, a to će moći samo ako zna da neće naići da osudu. Takođe, važno je i da u vlastitom domu ima pozitivne primere, da se u kući nesporazumi rešavaju razgovorom, a ne svađom i batinama. Ako se vi ponašate agresivno, vaše reči neće mnogo značiti, jer dela govore više od bilo čega izgovorenog.
Razgovarajte s vaspitačicama, učiteljima, nastavnicima, roditeljima detetovih drugara. Budite u toku, da biste mogli da reagujete, jer od vas sve zavisi.
Foto: theblueelephant.com, strategicpsychology.com.au, nationaleczema.org, parentsandkids.com, psychcentral.com, modernmomph.com
