Naša starija ćerka tri puta nedeljno trenira plivanje. Ona ima samo 8 godina, a ovo joj je već četvrta godina bavljenja sportom. Mi smo joj u početku nametnuli tu obavezu, jer smatramo da je izuzetno bitno za razvoj deteta, ali i njene kosti su se brže razvijale od mišića, pa je, usled bolova koje je osećala, to bila i preporuka fizijatra. Da se razumemo, samo da se bavi sportom, ne da postiže vrhunske rezultate.
Odabrali smo ritmičku gimnastiku u sportskom centru koji je na 5 minuta pešaka od našeg stana, pa dok je ona trenirala, mi smo imali više opcija-da i mi trčkaramo po prirodi(imamo uredjene staze za trčanje),
skoknemo do obližnje prodavnice u nabavku, ili popijemo kafu u svom stanu i završimo brojne porodične obaveze(jedan roditelj odvede i posle 45 minuta krene nazad po dete). Gledali smo uvek da ne taksiramo. Ako nam budu rekli da je talenat, ginućemo za nju, a sve dok je mala, sport joj dođe kao razbibriga.
Tako je bilo sve do ove godine, a onda se ona dvoumila između plivanja i odbojke. Mi smo navijali za odbojku, pošto se treninzi održavaju u njenoj školi, koja nam je na minut i po pešaka udaljena od stana, ali njen izbor je bilo plivanje. Drugarica iz odeljenja, i još par deteta naših poznanika, odlični treneri Škole plivanja NUN, i nije joj bilo teško da se odluči.
Ali, ponedaljak, sreda i petak samo čujem sebe kako vičem “ Požuri! ”. Mora brzo da jede, još brže da uradi domaći i spremi se za trening. Onda, ako je lepo vreme, idemo peške do bazena, koji su nam na 15 minuta hoda udaljeni, a mi ili pijemo skupu kafu u kafeu centra dok čekamo, ili opet trčkaramo, ili sad kad je zahladnelo, imamo drugu organizaciju. Pošto uvek ide sa svojom drugaricom, jedan roditelj odvede decu na trening, vrati se kući pa, kad dođe vreme, sa roditeljem drugog deteta ide po decu, jer plivanje je specifično, treba da se osuše kose, dobro umotaju deca. Kod ostalih sportova, čini mi se da je lakše.
Kod nas je dobro što samo starije dete trenira, a kada bude počela i mlađa ćerka, biće veselo.
Znam roditelje čija deca svakodnevno imaju obaveze-od bavljenja sportom, preko škole stranih jezika, glume. Pa još dvoje dece, pa duple obaveze, i kad padne veče i deca odu na spavanje, “padnu” i oni, jer je pitanje koju su kilometražu tog dana prešli, kako su proveli to vreme čekanja.
Treba to sve izdržati, kako fizički, tako i materijalno.
Mi smo se kao deca bavili sportom, i sve nam je bilo dostupno. Nastavnici su nas trenirali u školama, bez nadoknade. Kretali smo tek sa 11-12 godina kada smo samostalno odlazili i vraćali se s treninga.
Retki su bili roditelji, makar u malim mestima, koji su ulagali dodatni napor da bi im se deca bavila sportom.
Danas je situacija potpuno drugačija.
Takvo je valjda vreme došlo, ili smo mi mnogo ambiciozna generacija pa guramo svoju decu na razne aktivnosti, kalkulišemo u odnosu na vreme u kome živimo.
Valjda se nadamo da će nas, u celom ovom bunilu vremena ambicija koju ulijemo detetu i naš angažman da ono uspe, uvesti u neku bolju budućnost.
