Ja sam Aleksandra, majka dveju devojčica, Dunje i Lenke.
Rečenice koje me najbolje opisuju:
“ Ti se bre sikiraš da li će sutra biti subota! “(tekst koji čitate pišem u petak, tako da je sutra svakako subota i ja tu ništa ne mogu promeniti).
“ Vrata na sobi su tu gde jesu, a ti ćeš ići glavom kroz zid da ih otvoriš tamo gde si zamislila. ”
“ Karmo moja! Bože, kako sam ja mirno živeo dok nisam tebe upoznao! Napravim samo jedan korak i odmah mi se otvore vrata da idem dalje, a kod tebe sve na mišiće.”
Pretpostavljate, sve ove izjave idu od mog muža. Zahvaljujući njemu, malo sam se primirila, ali da se razumemo, tek toliko da moji najdraži mogu da me izdrže.
Hvala sudbini, u porodici mi je sve kako treba. Dve zdrave, vesele devojčice okružene velikom zdravom familijom.
Radim od svoje 16-e godine kada sam prvi put primila svoj novinarski honorar. Za vreme studija radila sam na radio stanicama koje su valjda podrazumevale da radim za njih i to mi je dovoljan uspeh. Para nije bilo. Odustajem od svog mladalačkog sna, jer u tom momentu ne želim da budem deset godina honorarac i počinjem da radim kao privatna učiteljica dveju fenomenalnih devojčica. Zarađujem u to vreme više para nego moji roditelji u Kruševcu zajedno. Diplomiram prva u generaciji i odlazim da gasterbajtišem sa bivšim momkom, sadašnjim mužem u Ameriku. Posle dve godine, uspevamo da kupimo mali, ali naš stan u Beogradu. Radjam Dunju. Po povratku s porodiljskom postajem direktor marketinga-šta ćeš lepše, imam sve. I tako tri godine.
Moje muke su krenule 2008. godine (inače, dobar sam primer osobe koja je za devet godina zvaničnog radnog staža uspela da promeni pet firmi, doduše, jedna je samo ime promenila).
Te godine sam samo posle osam meseci rada u jednoj dobroj firmi postala “kolateralna šteta” i morala da odem. Doduše, oni su novcem to pokušali da mi nadoknade. Tu doživljavam najveći šok, ali verovatno samo zato što je prvi u nizu koji sledi. Da situacija bude još luđa, nas dvoje odlučujemo se za još jedno dete, a da u tom momentu ni jedno ne radi(muž je nastavio da ide za USA svake godine po pet meseci).
Samo posle mesec dana se zapošljavam kod konkurencije i uspevam da izguram još dve godine. Po povratku sa drugog porodiljskog, nakon četiri meseca gasi se projekat na kome radim i smanjivši mi platu tri puta “teraju me” da odem sama, a ne da me proglase tehnološkim viškom. Uspevam i iz tih kandži da se izvučem, ali samo na godinu dana. Sve je bilo super, a onda kreće prodaja te firme, menjanje vlasnika i uspevam jedno, da postanem tehnološki višak”.
Nastavljam istim tempom da živim, ne dozvoljavam da me situacija onemoća.
I dalje ustajem rano, radim vežbe, spremam doručak , pravim biznis plan za proizvodnju dečjeg džinsa, do detalja, sa svim aspektima prodaje, marketinga, izrade modela, promocije.., i jednog dana samo čujem “ Nemaš moju podršku za proizvodnju farmerica!” Na moje čuđenje, nastavlja se “ Nije problem što ćeš tuđe pare da potrošiš( u pitanju je preko 35.000 evra kojih nemam), već što živimo u Srbiji. Ti ćeš uložiti novac, a ovaj što treba da ti kamenuje farmerice će ti samo reći IZVINI ako pogreši, i vi ćete se godinama tužiti, jer tako to ovde ide. Usput, ukrašće tvoje modele i najbitnije, u Srbiji naplata ide na 120 dana tako da se kaneš ćorava posla. Radi ono što znaš i voliš i kada dovoljno porasteš da te uloženi novac ne boli, ostvari i taj svoj cilj.
Da napomenem, usput sam imala i par ponuda za posao, samo nekako s ovog aspekta i u ovim godinama više nisam spremna da doživljavam isti šok. Celokupnu situaciju koja mi se dešava u poslednje četiri godine protumacila sam tako da ja treba da budem slobodna, posebna, samo svoja.
Da budem iskrena, moj prvi biznis plan i jeste bio DecjiSajt, samo sam mislila da Srbija za njega nije spremna, bar ne u onoj meri koja je potrebna za opstanak istog.
Pa šta sad ja radim? Spremno dočekujem narednu godinu kada će se situacija početi menjati u korist ovakvog poslovanja.
Svakoga dana je sve više nas koji smo spremni da kupujemo online, samo nam treba dobar proizvod po dobroj ceni. Nije spreman svako to da nam ponudi. Ja jesam, jer birajući firme sa kojima radim, biram za sebe i svoju porodicu.
Usput, želim da ponudim dodatnu vrednost-ljudsku, onu koja ide iz duše, da zajedno prevaziđemo probleme koji nas tište i razmenimo iskustva.
I još nešto jako bitno da Vam napomenem-ovaj deo DecjegSajta nije zamišljen samo kao moj blog, već naš zajednički, jer to što sam ja školovani novinar ne znači da Vi ne možete da napišete bolji tekst od mene. Biće mi drago da ga podelimo sa svima koji vole po neko dete.
Pazite, i mi matori smo nečija deca.
Dobro mi došli!
