Kad si mama, nikad nisi sama. I kad si sama, opet si ili za ručkom u vrtiću, ili u školi na kontrolnom zadatku, ili na ispitu sa svojim detetom. Nekako te uvek prate, uglavnom surove misli, tračak nade i velika očekivanja. Pred detetom i okolinom se praviš da ti je svejedno, a u sebi se preslišavaš, preispituješ, stalno praviš neke kombinacije.
Dok ne dobiješ svoje dete znaš sve, kako u svakoj situaciji treba roditelj da postupi, kada treba da kazni, kada da nagradi dete. Čudiš se reakcijama drugih roditelja u pojedinim situacijama i kažeš sebi da ćeš ti biti drugačija. A kad dođe tvoje vreme za isticanje, čas popustiš, čas naglo odreaguješ, ako vikneš, posle se kaješ, ako ne vikneš, opet se kaješ, treniraš strogoću, čitaš brojne knjige o različitim fazama odrastanja dece, zoveš google u pomoć, konsultuješ se sa prijateljima.
Ono što sebi ne bi mogla da oprostiš je greška u vaspitanju svog deteta.
Maj 1998.godina, ja na studijama u Beogradu. Svake godine uslov davala u Junu. Čujem se sa majkom telefonom, u neobaveznom razgovoru joj kažem da planiram da spremim četiri ispita za junski rok. Njeno pitanje je odmah bilo ” A zašto ne pet?” Ja u momentu poludim, toliko da to posle 14 godina i dalje pamtim, i zameram joj.
Jun 2012. godine, naše starije dete završava prvi razred. Dolazi kući i po prvi put dobija opisnu ocenu “odlično”. Do tada je bilo samo “bravo”. Saznavši za tu nesrećnu opisnu četvorku, hvatam list na kome je bio test iz predmeta “Svet oko nas”, sedam na pod, naslanjam se na krevet i počinjem da čitam. Čas se hvatam za radni list, čas za knjigu. Pogubljena, ne znam šta da kažem. Kako moje dete da pogreši, pa njoj sve ide od ruke, šta to nije znala? Onako zabrinutu i u čudu muž me gleda, prilazi i kaže, “Ej, jesi li normalna? Dođi da vidiš sebe u ogledalu? Nemoj slučajno da nabijaš tenziju detetu. Pa nije smak sveta!” Ni to što su i drugi kiksnuli nije me opustilo. Nekako sam uspela da ručam gutajući hranu sa odlutalim mislima i opet se uhvatila za knjigu i počela dete da preispitujem, spremam je za novu lekciju. Kujem plan protiv učiteljice i njenih namera i obnavljamo celo gradivo.
Onda čujem jedno ” Hoćeš da budeš kao tvoja majka? Dete je super, vidiš kako joj sve dobro ide”. Ali ja sam sebe smatrala krivom, suviše sam se opustila. Dete sve samo uči, mi je prekontrolišemo, objasnimo šta i kad treba, ponekad nešto demonstriramo, i to je to. Pravdala sam se da jesam opuštena i da samo hoću da vidim gde je pogrešila, šta nije znala.
I prođe nekako to veče I ja opet sama sa sobom, preispitujem se o svojoj reakciji, gde sam pogrešila. Verovatno jedino u tome sto sam joj pokazala da za mene nije dobro da dobije ocenu manju od petice, da ja to smatram velikim neuspehom. Sigurno je pomislila da to više ne sme da joj se desi, da će mama to teško da preživi, a ona želi da joj mama bude srećna.
U novoj školskoj godini Dunja je počela da dobija samo petice sa maksimalnim brojem poena. Nedavno je izgubila dva poena iz srpskog jezika. Naravno, dobila je peticu, ali je krenula prvo da mi saopšti gde je pogrešila. Ja sam se namrštila, onako u šali rekla “Ih, daj da vidimo kakva je to greščica!” ali je moj muž kao glas razuma odmah očima sugerisao da ne reagujem. Tada sam ja počela da bodrim svoje dete da je normalno da ponekad nešto pogreši i da ne treba da se sikira zbog toga. I zaista tako mislim, ali se i nadam da joj se neće često dešavati takve situacije, jer očigledno ne umem da reagujem na njih.
Svesna sam negde da treba da pustim da dete ima uspone i padove jer ako ne navikne da padne, neće moći ni da ustane.
Ono što je stvarno bitno, treba da bude odgovorna za svoje postupke.
