Igračke sa TV reklama
Kako objasniti detetu da igračke koje se uporno forsiraju u reklamama dečjih kanala nisu pravo rešenje za njih?
Naše iskustvo. Starija ćerka je poželela, čini mi se za doček 2010-e „Jagodica bobica kafe“, igračku kojom su nas svakodnevno bombardovali na tv kanalu. Dobar opis, zanimljiva animacija u reklami i stalno ponavljanje zaista su odličan recept za izazivanje želje kod deteta za određenim proizvodom.
Suprug je od firme dobio vaučer na iznos od 5.000,00 dinara baš koliko je koštala ta igračka i baš u toj radnji koja ih je prodavala. Kako je vaučer stigao tek 27.12. otišli smo u ogromnu prodavnicu gde je bila prava pomama za igračkama. U toj gužvi, uspela sam da zgrabim pretposlednji kafe i odnesem ga na kasu. Imali smo je.
Moja sreća usled postignutog uspeha se ne može uporediti sa razočarenjem našeg deteta kada je videlo jednu sićušnu lutku, plato sa kolačima koje ne može malim dečjim prstima da uhvati i stavi na tzv. šporetić i još mnogo delova, po neki vidljivi samo uz pomoć lupe.
Njeno interesovanje za istom je nestalo posle 10 minuta.
Za ove tri godine, poigrala se svega tri puta, ako u to brojimo i dan kada je otvorila igračku. Ona dva puta je bilo kada su njene gošće zatražile, onako oduševljene, da sa Jagodicom kafenišu.
Redovno joj brišemo prašinu. Čekamo da mlađe dete pokuša da se igra pa da je odložimo.
Ruku na srce, plastika je kvalitetna, igračka i dan danas miriše na jagodu. Ali, to je sve.
Nikome nije interesantna, verovatno ni ovima što su je prodavali, ali oni su zaslužili aplauz za uspeh u prodaji, neverovatne marže i previše razočarane dece. A nama je dobro što se to desilo, jer naše starije dete se više ne oslanja na reklame. Uspeli smo da joj objasnimo u čemu je tu trik i čime treba da se rukovodi kada piše pismo najpoznatijem deki na svetu.
Na scenu ove godine stupa mlađa ćerka. Pa ni ona nije imuna na reklame iako joj limitiramo gledanje crtaća. Odavno zna da želi igračku „Moja kuca i ja“.
Do duše, dete obožava životinje i redovno stavlja nekakve kaiševe omiljenoj žutoj plišanoj kuci oko vrata i tako je šeta po kući. Kupili bi smo mi njoj pravog psa da ne živimo u stanu i ne smatramo da mu tu, ipak nije mesto. Zato odobravamo ovaj poklon od Deda Mraza.
Nadamo se samo da se ovaj put dete neće razočarati.
Mi igramo na tu kartu. Ali, sad kad razmislim, baš na istu tu kartu i prodavci igraju.
Ništa nam ne preostaje, nego da sačekamo reakciju pri susretu sa lutkom.
