Porodični odnosi
16.08.2017.

Šta će biti s mojim Milošem...

Slavici je mlađi sin Miloš pre nekoliko dana rekao da će mu majka i otac uskoro umreti. Istog dana. Tvrdi da zna i datum, ali nije hteo da joj otkrije. Skamenila se, jer o smrti nikada nisu razgovarali iako se ona već godinama pita kada će se to desiti i da li će do tada završiti sve poslove koje je zacrtala.

Milošu su kalendari, pored dugmića za podešavanje veš-mašine i tableta, omiljena zanimacija, pa bi se moglo reći da se razume u datume. Evo, zna i kog dana, kog meseca i koje godine će ostati bez oba roditelja, samo je rešio da to sačuva za sebe.

I Slavica mnogo toga čuva za sebe. Čak ni Draganu, svom mužu koji joj je već godinama dalji od stranca iako žive pod istim krovom, ništa ne govori i s njim ništa ne deli. Posebno ne strahove. A za onaj najveći, s kojim leže svako veče i s kojim ustaje svako jutro, znaju samo tri advokata. Tri mnooogo dobra advokata, ali džabe im sve preporuke kad joj nisu pomogli. Planirala je da ide i do notara, ali joj je rečeno da ni javni beležnici ne mogu da joj pomognu.

Slavici danas, u ovoj i ovakvoj Srbiji, izgleda, niko ne može da pomogne.

Miloš ima devet i po godina i dijagnozu autizma. Dobio ju je tek sa šest, a dotad su se njegovi roditelji nadali da će im već sutra – dobro ne baš sutra, ali jednog lepog dana na koji neće morati dugo da čekaju – poleteti u zagrljaj. Da će se ljutiti kao njegov brat Milan koji je, dok nije postao hiroviti tinejdžer, bio veselo i umiljato dete, da će umeti da veže pertle i da kaže „ne želim da jedem grašak“.

Šest godina su čekali da se desi čudo. Nije se desilo, ali Slavica i dalje veruje u čuda.

Veruje da će jednog dana – ne mora baš sutra, ali uskoro – otići kod advokata koji ne mora čak ni da bude dobar, a kamo li mnooogo dobar, i odagnati svoj najveći strah. Da sama odluči šta će biti s Milošem kad Dragana i nje jednom ne bude.

Slavica danas ne može za života, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, da odredi ko će biti Milošev staratelj jer Porodični zakon predviđa da odluku o deci čiji su roditelji stradali nesrećnim slučajem ili prirodnom smrću, a koji nisu imali bližu rodbinu, donose centri za socijalni rad.
Zna Slavica da ovaj Zakon ne pogađa samo nju, niti je usmeren samo protiv roditelja dece koja imaju fizičke ili mentalne smetnje u razvoju, i razvojne poremećaje, kao njen Miloš. Zna da Zakon pogađa i one ljude koji imaju savršeno zdravu i pravu decu, jer ćemo svi umreti jednog dana, samo ne znamo kad, ali njen Miloš i njihovi Miloši nisu isto.

Njihovi Miloši će jednog dana, kad postanu punoletni, moći koliko-toliko da odlučuju o svojim životima, imaće pravo da se školuju, da rade, da se žene, da raspolažu imovinom koja im je ostala iza roditelja.
A njenom Milošu bi u slučaju da ostane bez roditelja, prema ovom i ovakvom Porodičnom zakonu staratelj bio centar za socijalni rad koji bi mu, sa ovom i ovakvom dijagnozom, određivao da li može da se školuje, da li može da radi, da li može da raspolaže porodičnom imovinom.

Čula je Slavica strašne priče koje pothranjuju njen najveći strah... Da se deci s dijagnozom autizma, čak i kada su visokofunkcionalna kao Miloš, oduzima radna sposobnost, da se smeštaju u ustanove u kojima žive bez trunke ljudskog dostojanstva, da im se oduzima pravo glasa, da im se oduzima kompletna imovina... Čula je i da ovakvi zakoni i postoje baš zbog mogućnosti da neko sutra detetu bez roditelja i bez bliskih srodnika oduzme stan ili kuću, a njega smesti kod hranitelja ili u neku ustanovu zatvorenog tipa.

Pametna je žena, obrazovana, videla je sveta, pa ne veruje baš u sve što čuje, ali živi u Srbiji pa je ništa ne čudi.

U Srbiji ljudi mogu da ospu drvlje i kamenje na porodicu koja je želela da odvede autistično dete na more avionom, da osude majku „debilnog, razmaženog i bezobraznog“ deteta koje ne može mirno da stoji u redu u samoposluzi, a ne može jer i ono ima autizam. U Srbiji sve može, ali ako je protiv porodice i protiv dece, kao da oni koji donose zakone nemaju porodice i nemaju decu, pa im je izgleda potreban podsticaj, a on stiže od beogradske novinarke Tamare Skrozze i njene inicijative „Naše dete – naša odluka“, za izmene Porodičnog zakona.
Slavica veruje da će se čudo desiti, da se Miloš samo šalio i da će ona, a to je sad i čvrsto rešila, poživeti dovoljno dugo da mu odredi staratelja. Dok joj neko ne razveje ovu nadu, uveče će odlaziti u krevet bez straha, ujutro će ustajati bez straha.

Napomena: Slavica se, naravno, ne zove Slavica. Promenjena su sva imena – i njeno, i Miloševo, i Milanovo, i Draganovo, ali to uostalom i nije bitno. Većina vas ionako ne mari za Slavicu i njeno dete koje često plače, ispušta čudne zvuke i mlati ručicama. Većina vas to ne vidi, jer okreće glavu na drugu stranu, ne znajući da zbog toga neće videti ni najtoplije oči ni najlepši osmeh.
Miloš je čaroban, ali o njemu drugi put!

Tekst je nastao u znak podrške Inicijativi "Naše dete – naša odluka" za izmene Porodičnog zakona, koju je pokrenula novinarka Tamara Skrozza.

Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara

Preporučeno