Porodični odnosi
28.08.2016.

Kako se vi rukujete?

Razmišljam o neprocenjivoj riznici prijatelja. Reklo bi se da sam korektna osoba – ne procenjujem druge prema izgledu, materijalnom stanju, obrazovanju, nacionalnosti... Mnogo volim razne i svakakve ljude.

Međutim, uvkla se tu neka nelogičnost. Ima onih kojima uz ogroman napor ne mogu ništa da zamerim - pametni su, kreativni, dobri, uvek puni razumevanja, a kao da im ne pridajem značaj koji zaslužuju. Ima i onih koji su ponekad tu, ponekad nisu, sasvim je izvesno da mi u određenim sitacijama neće pružiti podršku, a ipak – njihovu poziciju u mom srcu ništa ne može da uzdrma. Prebiram u mislima da li su možda odigrali neku važnu ulogu u ključnim trenucima mog života i ne mogu da se setim.
A onda mi se vrati slika. 

Imam nepunih pet godina i šetam obalom magične Save sa tatom. Tata je čudesna kombinacija bezuslovne ljubavi, beskrajnog znanja i autoriteta od kojeg bi se i bog sakrio u mišju rupu. I taj takav tata me pita – “Kako se pozdravljaš? Daj ruku, da vidim.” I ja mu dam. Bez ikakvog razmišljanja i predznanja o rukovanju. I on mi onda podari dragocenu životnu lekciju, jednu od onih koje se ukorene i zabetorniraju u podsvesti. „Uvek moraš čvrsto da stisneš ruku čoveka sa kojim se pozdravljaš. Najjače što možeš. Jer, ko ima jak stisak, ima i jak karakter i to je pouzdan čovek. Ostali su ljige i takvi ti u životu ne trebaju.“ Nisam imala pojma šta je karakter, šta je pouzdan i šta je ljiga, samo sam zapamtila da je važno da se jako stisne. I uvek sam jako stiskala, a svako je imao samo jednu šansu da se pozicionira u mom životu. Ta šansa je trajala samo trenutak, taman onoliko koliko je potrebno za rukovanje.

Vremenom, kako sam rasla i jačala, ta čvrsta ruka me je sve češće dovodila u neprijatne situacije. Počela sam svakodnevno da se izvinjavam. Poneke nežne poslovne žene bi napravile bolnu grimasu prilikom upoznavanja sa mnom, povremeno sam imala osećaj da sam osobi smrskala nejake koščice šake, a poneki zaljubljenici u svoje automobile su prisilno postajali kavaljeri koji su mi žurno otvarali vrata da bi izbegli mučan zvuk treskanja koji bez izuzetka nastaje kad ja zunem i zalupim.

A ruka nikako da olabavi, kao da je nezavisna od mozga. Uopšte ga ne sluša. Čuje samo tatu.

autor: Anja Aran, success coach

foto: bljesak.info

Ostavi komentar

Preporučeno