Porodični odnosi
20.07.2016.

Baka i deka iz daleka

Normalna je pojava da se ljudi u godinama sporije prilagođavaju promenama. Proces ima nekoliko faza. Prva je otpor. To je ono kad im se deca odsele u inostranstvo, a oni odbijaju kroćenje tastature i dodirivanje aplikacija na ekranima mobilnih telefona, kao da se od toga dobija šuga. Kao, nije to za njih. Međutim, ljubav prema deci je toliko strašna, da se od nje plaše svi ostali strahovi.

Ta ljubav ne zna za prepreke, granice, ni daljinu. Ona roditelje pretvara u progonitelje koji uvek moraju znati da su im deca dobro. Da su jela, da nisu izašla napolje sa mokrom kosom itd. Čak i kada deca imaju četrdeset, pedeset godina, roditelji i dalje rade svoj posao. Brinu. Zbog toga svakodnevno zovu telefonom svoju decu u dalekoj zemlji, u drugoj dimenziji, ili gde god da su.

Dok ne stigne račun od koga se stvori neprijatan osećaj, najpre u stomaku, a onda ravnomerno krene da se razliva po celom telu. Pokazatelj da je započela druga faza, poznatija kao „Sve se može kad se mora“.

Jer se roditelji ne daju skrenuti s puta. Odmah zovu komšiju kompjuteraša koji im na salveti ispisuje, korak po korak, kako zagospodariti tom mašinom iz budućnosti. U početku im pomaže, posle ih samo nadgleda i za jedan dan – vremešni roditelji, svima znani kao baba i deda, su obučeni, osposobljeni i spremni. Još jedna dobijena bitka nad vremenom! Finalna, pobednička faza.

Narednog dana kod babe na kafu dolazi komšinica sa sličnim datumom proizvodnje. Baba joj uzbuđeno priča kako je lako baratati kompjuterom, kakva je sreća svakog dana gledati decu... A komšinica, još uvek u otporaškoj fazi, odgovara – „Neka, nije to za mene“.

Ne zna da su njenom sinu i snaji juče odobrili useljeničku vizu za Kanadu.

To je jedna od onih zemalja koje kao magnetima privlače naše ljude. Odvlače ih iz domovine.

Koja im je pružila sve.

autor: Anja Aran, success coach

foto naslovnice: popsugar.com

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara

Preporučeno

string(0) ""
string(0) ""