KADA MUCANJE POSTAJE OZBILJNO?
Za dete koje muca život predstavlja hod preko prepreka. Začikavanje vršnjaka ili savladavanje najobičnijih govornih radnji kao što je izražavanje želje u prodavnici, čine život ovakvog deteta veoma teškim, a roditelje veoma zabrinutim.
Ako i nakon pete godine, pored saveta kojih su se roditelji pridržavali i dalje postoji intezivna borba prilikom govora, onda govorimo o patološkim oblicima mucanja kao što su primarno i sekundarno mucanje. To su najčešće deca koja se rađaju sa genetskom predispozicijom da usled nekog stresa bio on negativan ili pozitivan, ispoljen u vidu straha, uzbuđenja, napetosti, ushićenosti, fizičke slabosti, nesigurnosti, brzine, lučenja moždanih hormona, podsvesnih konflikata dolazi do prekomerne tenzije u mišićima glasnica i oko glasnica, koje se blokiraju.
Borba ono što dete odabere da uradi kako bi odblokiralo svoje glasnice. Svi vidovi ponašanja i raznovrsnost kliničke slike mucanja predstavljaju različite načine prevazilaženja grča glasnica. Pošto ta borba konačno dovede do toga da dete uspe da progovori, ona je naučena i postaje navika. U tome i leži uzrok mucanja. Mucanje se uvek uči. Ono što se nasleđeno je tendencija da se glasnice blokiraju pod stresom. Postoje dva refleksa, jedan urođeni- grč galsnica laringospazam i jedan uslovni refleks- mucanje koji se aktivira stezanjem glasnica.
Važno je naglasiti da ono što je stresno za dete ne mora biti stresno za odraslu osobu.Stres za dete može biti polazak u obdanište, preseljenje u nov komšiluk, svađa roditelja, ili to što su ga roditelji ostavili kod bake i otišli na odmor. Suština je u tome da određeni stres nije kritičan. Važna stvar je da može biti dovoljan.
Kod primarnog mucanja dete nije svesno da ima tečkoća, ponavlja početene glasove ili slogove, prisutna je blaga napetost govornih organa. Tek posle nekog vremena postaje svesno svog problema, bilo da direktno čuje svoj govor, ili primećuje kako drugi reaguju na njegovo mucanje. Kada se to desi ono počinje da brine i još više se napreže, čime blokira glasnice i pojačava mucanje. Sada napetost postaje jača i intezivnija i dete prelazi u klasu sekundarnog mucanja.
I kod ovih patoloških oblika mucanja presudnu ulogu ima reakcija roditelja i okoline, jer okidači za mucanje dolaze iz sredine u kojoj je dete. Ukoliko dete počne mucati a roditelji su smireni veća je verovatnoća da će dete brže prevladati mucanje. Ali ako dete živi u užurbanom okruženju, gde ga uvek svi pekidaju, gde se govori brzo i glasno, i gde su roditelji nestrpljivi. Kod njega će se zasigurno razviti mucanje.
Fokus se stavlja isključivo na napetost koja prethodi govoru. Uzbuđenost pre govora i nivo napetosti na glasnicama pod određenim okolnostima i određenim psihološkim predispozicijama utiču na pojavu mucanja.
Deca uzrasta od pete godine koja mucaju uključuju se na logopedski tretman gde će tokom tretmana naučiti tehniku koja će im pomoći da prestanu da mucaju, umanjiće im nivo stresa i tenzije i pomoći će im da postignu dobar govor. Osnovni zadaci terapije su automatizacija pasivnog izdaha vazduha pre govora i usporavanje prve reči u rečenici. A kada ovladaju tehnikom pasivnog izdaha moći će bez straha da slobodno govore o sebi, svojim željama, potrebama, da pričaju sa svojim drugarima, nastavnicima, roditeljima i drugima.
Logoped Nikoleta Stevović
https://www.facebook.com/stevovic.nikoleta
slike : kidsparenting.net,www.entwellbeing.com.au, www.therapymatters.com.au
