Aktuelno
28.03.2018.

Sprečite ih da se povrede

Ako je tačno da se vožnja bicikla uči jednom i ne zaboravlja, trebalo bi da isto pravilo važi i za vožnju rolera, trotineta i skejtborda, a naročito za hodanje i trčanje. Sa ovom tvrdnjom složili bismo se svi i još bismo se zapitali zašto se dovodi u pitanje nešto nesporno, ali ne i ekipa lekara, medicinskih sestara i tehničara koja je pre nekoliko godina dežurala u jednoj hirurškoj ambulanti jedne dečje klinike u Beogradu jednog aprilskog popodneva

Bio je to prvi prolećni dan te godine. Prvi bez oblaka, prvi bez kiše, prvi koji je mogao da se pregura bez jakne i debelih dukseva. Tog dana kroz „ruke“ i kartone prošao im je rekordan broj pacijenata. Kroz „ruke“ jednog dvojice od najiskusnijih hirurga te klinike, lekara pred penzijom, tog dana prošle su neke od najneverovatnijih i najbesmislenijih povreda koje je video u karijeri.
– Sve što je znalo da hoda, danas ne zna da hoda. Sve što je znalo da trči, danas ne zna da trči. Sve što je „teralo“ neke točkove, rolere, trotinete, bicikle, danas ne zna ni šta je točak. Dobro je da još znaju kako se zovu – ponavljao je hirurg umornim sestrama koje su previjale 18. razbijenu glavu tog dana.

Pored tih 18 malih pacijenata sa čalmama, imao je dve frakture lobanje, četiri kolena i dva ramena koja su iskočila iz čašica, pet preloma potkolenice, jedan prelom stopala, silne izbijene zube i nebrojeno mnogo oderotina, uganuća i iščašenja.
Parking je bio tesan za sve automobile kojima su pacijenti pristizali, gipsara je radila bez pauze, rentgen se usijao, sestre su padale s nogu, tehničari su tri puta išli u centralnu apoteku po dodatne količine lokalnih anestetika i sanitetskog materijala, a stari hirurg je samo ponavljao „Za sve je krivo proleće“.

– Nisu deca kriva! Jedva su dočekala da pojure za loptom, da se popnu na tobogan i ljuljašku... Odužila se zima, njima mišići skoro pa atrofirali od sedenja u kući, koordinacija nestala, a oni jadni ko pušteni s lanca, Trči tamo, juri vamo i eto belaja i pune čekaonice.
A u čekaonici dečak od 9-10 godina sav obliven krvlju. Primaju ga kao hitan slučaj. Skakao je s drugarima po gradilištu i udario glavom o betonski teg krana. Krv linula iz glave, a njemu,  ispostavilo se na kraju, nije ništa.
– Nema frakturu lobanje, nema potres mozga, ni neuroloških ispada, ali ima poruku od oca da će biti kažnjen jer mu je skratio život za pet godina – pričao je hirurg kolegama sa odeljenja koji su priskočili u pomoć.

Pomenuo im je i osmogodišnju devojčicu kojoj je, dok je igrala žmurke, na potkolenicu pala betonska ploča i odrala joj kožu i mišić do koske, dvanaestogodišnjaka koji je rešio da dočeka proleće vožnjom skejta niz gelender, pa ostao bez četiri zuba, i četvorogodišnje blizance koji su istovremeno pali sa merdevina tobogana. On je dobio gips na levoj, a ona na desnoj ruci.
– Dešava se to svakog proleća, ali nikad se ne nagura sve u jedan dan. Valjda zato što se zima odužila.

Bilo je to pre nekoliko godina, ali i ove proleće kasni. Ako ne danas, onda će već koliko sutra ili prekosutra i naša deca poskidati jakne i debele dukseve, pa će, oslobođena tog tereta, razgaljena suncem i toplotom pojuriti u park, na igralište (valjda neće i na gradilište), na tobogan i ljuljaške, nazuće rolere ili će smisliti neku zabavnu i rizičnu akciju u čast proleću.
Nema nam druge nego da otvorimo četvore oči i da obuzdamo tu silnu dečju energiju makar dok ne nauče ponovo da hodaju, trče, skaču, voze, jurcaju... Ili to ili nas čeka dežurna dečja klinika!

Foto: opvoedhulp.nl, childsafetycampaign.org, cnn.com, thejournal.ie, oklahomalawyer.com

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara

Preporučeno

string(0) ""
string(0) ""