Umesto maja, koji bi trebalo da bude najlepši mesec u godini, nama se vratio novembar sa ovom dosadnom kišom, niskim temperaturama, vetrom, a ponegde i sa snegom. Raspoloženje, energija, snaga i živci na nuli, a obaveza milion. Razvođenje po vrtićima i školama, treninzima, sekcijama, logopedima, žongliranje između domaćih zadataka, ručka, prljavog i čistog veša, jurnjava do posla i sa posla, a gužve u saobraćaju i u vozilima gradskog prevoza nikad veće.
Nervi zategnuti ko strune pa neprekidno urlate: „Ustaj! Kasnimo“, „Zašto nisi spakovala sveske“, „Gde ti je leva cipela“, „Zašto trojka“... Što vi više vičete, oni vas manje čuju i zato je vreme da upoznate pravila tihog roditeljstva.
Deca dvojako reaguju na povišen ton
Svi roditelj ponekad izgubi živce i počne da uviče na dec koja su učinila nešto što ne treba ili nisu uradila ono što je trebalo, što je sasvim prirodno. Deca na povišen ton uglavnom reaguju na dva načina. Jedni počinju da plaču, izvinjavaju se i pokazuju iskreno ili neiskreno kajanje, s ciljem da se mama i tata osećaju bolje, ali zato drugi nastavljaju po starom, s namerom da istestiraju strpljenje roditelja i da pomere granice. U oba slučaja roditelj dugoročno gledano gubi, jer se deca ne disciplinuju vikanjem već uspostavljanjem kontrole nad situacijom, a to se postiže sledećim trikovima.
Proglasite pauzu
Kad god poželite da dreknete zato što se deca tuku ili zato što ste im šest puta rekli da nameste krevete, a oni nisu poslušali, proglasite pauzu od dva minuta. Izađite iz prostorije, dajte i sebi i njima vremena za „hlađenje“, pa im po povratku mirnim tonom i biranim rečima kažite čime niste zadovoljni. Verujte, čuće vas bolje nego da ste vikali.
Ne gubite samokontrolu
Roditelji koji viču na decu nemaju kontrolu ni nad svojim osećanjima, ni nad svojim rečima, ali ni nad decom. To vam neće pomoći ni da se ispraznite, a kamo li da rešite problem koji vas je toliko iznervirao i zato se trudite da se kontrolišete.
Ponavljajte im pravila
Čak i ako su vam deca baš mala, stalno ih podsećajte na ono što od njih očekujete. To radite kada ste opušteni, u neobaveznom rezgovoru, kada tokom šetnje uočite neprimereno ponašanje nekog deteta, dok se vozite... Koristite ilustrativne primere, njih deca najbolje prihvataju, jer nemaju utisak da unapred kritikujete njih već nečije ponašanje ili postupak. Na ovaj način ćete imati kontrolu i nad sobom i nad decom ako oni naprave neku krupnu grešku. Nećete vikati, već ćete ih mirno podsetiti na neki od prethodnih razgovora koji su oni sigurno upamtili.
Snizite ton do šapata
Deca znaju koliko daleko mogu da idu i gde su granice vašeg strpljenja, pa će povremeno, a neka od njih i stalno, pokušavati da ih pomere. Budite lukavi i ne radite ono što oni očekuju, već sasvim suprotno. Kad očekuju da vičete, vi snizite ton do šapata. Tako ćete privući njihovu pažnju i naterati ih da naćulje uši kako bi vas čuli.
Ne pretite praznom puškom
Umesto da im iz sobe zaurlate „Nemojte me terati da vam dođem tamo“ veselo im recite „Ako budem morala da vam uđem u sobu, do kraja nedelje nećete gledati televiziju“. Svaka najavljena kazna mora da se sprovede ako su je zaslužili, jer će vas samo tako ozbiljno shvatati. Vaš tihi glas ili odglumljena radost dodatno će ih zbuniti i naterati da razmišljaju o sopstvenim postupcima.
Isprobajte ove savete, brzo ćete shvatiti da vam je vikanje oduzimalo autoritet, a on će vam iz dana u dan, kako deca rastu, biti sve potrebniji.
Foto: philm1310-pixabay,RobinHiggins-pixabay
