Da se samo deca pitaju i da ne postoji uticaj odraslih osoba opterećenih stereotipima, ona bi se slatko igrala svakom igračkom koja im popadne šaka, bez razmišljanja da li je namenjena dečacima ili devojčicama. U stvarnom životu malo je roditelja, a posebno baka i deka, koji malom dečaku neće reći „Ostavi tu lutku, to je za devojčice. Uzmi autić ili pištolj“, a devojčici „Samo muškarače igraju fudbal, dođi da presvučemo tvoju „bebu“ i nahranimo je“.
Da li su odrasli u pravu?
Sa aspekta razvojnih psihologa i sociologa, greše svi oni koji teraju decu da se igraju samo igračkama namenjenim njihovom polu.
– Do osamdesetih, devedesetih godina prošlog veka proizvođači su brinuli samo o tome da li će se igračke svetlih, „srećnih“ boja, kao što su crvena, zelena i žuta, dopasti svoj deci, a onda su pod snažnim pritiskom antifeminističkih pokreta igračke podeljene prema polovima. Od tada se, a naročito poslednjih godina, forsiraju roze, crveno i žuto za devojčice, plavo, maslinastozeleno, sivo i crno za dečake – kaže dr Lisa Dinella, vanredni profesor na Monmout univerzitetu i glavni istraživač Laboratorije za rodnu ravnopravnost.
Iako to može da izgleda kao trivijalno pitanje, igračke pomažu deci da uče nove veštine, da razvijaju motoriku i intelekt, a ne samo za zabavu, i zato njima zajedno treba da se igraju sva deca.
– Pribor za kuvanje i „bebi setovi“, koji sadrže i pelene i odeću i kolica i bočice, odlični su za razvoj kognitivnih sposobnosti i jezičkih veština koje su potrebne i dečacima i devojčicama. S druge strane, „zidanje“ zgrada od kocaka, pravljenje puteva i igranje železničkim kompozicijama razvija kod dece sposobnost za snalaženje u prostoru, ali im ujedno pruža osnov za učenje matematičkih principa koji su takođe važni za sve, a ne samo za muški pol. Ako se deci zabranjuje da se igraju igračkama namenjenim suprotnom polu, biće na gubitku jer neće moći da istraže šta se krije s druge strane granice koja mu je postavljena – objašnjava dr Elizabeth Svit, predavač sociologije na Kalifornijskom univerzitetu „Dejvis“ i naglašava da decu treba odgajati bez rodnih stereotipa.
Uostalom, dodaje dr Svit, bebe ne prave razliku među igračkama, jer na njih odrasli ne mogu da utiču. Tek kad napune tri godine, deca postaju svesna rodnih razlika i shvataju kom polu pripadaju, pa se tada javlja prvi otpor dečaka kada im se ponudi nešto roze i otpor devojčica na plave stvari i igračke. To je posledica vaspitanja, usmeravanja, a na koncu i njihove usvojene potrebe da se ponašaju tipično za svoj rod.
Da se sve to dešava pod uticajem okoline svedoče eksperimenti u kojima je devojčica koja se priključivala grupi vršnjakinja rado igrala sa kamionom, jer sve one to rade, i u kojima je dečaku bilo normalno da se igra lutkicama jer se sa njima igraju svi ostali dečaci kojima se priključio.
Oko pete godine, kada postanu svesna toga ko su i šta su, deca će se, ako ih odrasli odmah u tome ne osujete, poželeti da se poigraju igračkama suprotnog pola. Nažalost, uticaj marketinga, stereotipa i očekivanja okoline toliko su jaka da je malo odraslih i malo dece koja će uspeti da im se odupru.
– Ovo posebno važi za dečake, kojima se lepe razni pogrdni nazivi. Cena ignorisanja strogo utvrđenih društvenih normi nije mala i retko ko je spreman da je plati. Zato poništavanje ili makar ublažavanje razlike među igračkama treba da bude zadatak svih koji su zaduženi za dobrobit i pravilan razvoj dece – kaže dr Elizabeth Svit i savetuje roditeljima da pokažu malo hrabrosti jer igračke nemaju pol.
Foto: today.yougov.com, youtube, toyreviewexperts.com, elheraldo.co
