Putopisi
14.02.2017.

Branislav Makljenović - Male priče sa planine

28.01.2017

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Trebali smo ići na Rudnik, ali svi junaci ostadoše u toplim domovima. Tri musketara se odlučiše za bližu opciju, Avalu.

Avala je nekako skrajnuta iz naših misli, skoro da je i zaboravimo. Onda dođe momenat kad je se setimo i lupimo po čelu:

-Hoćemo na Avalu?
-Daaaa!
Tu se nema šta specijalno pripremati. Malo toplija odeća, neke čizme, sendvič, voda i...osmeh. Čak i ako je prazan ranac, osmeh ga popuni skroz.
Provesti par sati u prirodi? Tako je!
Ništa rano, tek u devet krenusmo. Autom za čas: 20 minuta. Parkiranje u Pinosavi. Protezanje na početku staze. Pozdraviše nas dve devojke. U patikama su i idu na trčanje do vrha. Svaka čast!
Već kod izvora Sakinac nas obuze tišina. Magla se spustila nisko. Sneg škripi pod đonovima. Vrabac nešto dobacuje. Jutro se ne usuđuje pokazati u celosti...
Prtim stazu ka vrhu. Para izlazi  mlazovima iz usta. Telo se zagreva. Dobro je...
Ivona upita:
-A zašto ne idemo očišćenom stazom?
-Zato što je očišćena.
-A, da. Lep odgovor.

Ubrzo izađosmo i na tu, očišćenu stazu. Dočekaše nas kučići sa podmlatkom. Neko se već obradovao.

Pred sam izlazak na vrh, magla je naglo propustila nekoliko sunčevih projektila. Za čas nastade pozlata u sivilu...

Sretosmo svega nekoliko šetača. Dok se vazduh od -6C zabijao u pluća, oči su vlažile od lepote. Pristojan mir je sletio na ramena. Da, da. Lepo je...

-Hoćemo do doma?
-Kojeg? Doma omladine?
-Planinarskog!
-Naravno! Čaj kraj kamina nam se smeši.

Stazom ispod TV postrojenja se spustismo u utrobu tišine. Samo se čulo pucketanje drveća, okovanog belim. Sa jedne grane se naglo otkide Jastreb i bešumno  se stopi sa sivilom. Oborena stabla pričaju priču o prolaznosti...

U pola dvanaest došetasmo u restoran planinarskog doma Čarapićev brest. Vatrica naložena. Jedna ekipa upravo odlazi. Zauzimamo počasna mesta uz sam kamin. Osećaj topline dopunjavamo sa vrelim čajem. Kao da zapucketa malo i u duši...

-Eh, ovako bi mogla ceo dan! oglasi se Ivona.
-Super! Pa da krenemo nazad.
-Što si grozan!

Da, moglo bi se ovako vazdan, ali neka nas još malo na snegu.
Pustismo da nam se telesne mašine zagreju, penjući se stazom prema Avalskom tornju. Izniče pred nama kao ogromno koplje. Baš tim šiljatim delom je probio maglu, zadirući u nebo, zaleđeno i plavo.
Na istom mestu isti kučići, vrte istim, obradovanim repovima. Ovaj put više ljudi. Deca jure na sankama. Glasovi skidaju inje sa grana. Avala se smeje...
Brz spust, onom, očišćenom stazom. Na parkingu nas strpljivo čeka Goranov Citroen, onaj kojem nikad ne zapamtim naziv.
Već u dva sata Beo grad nas ponovo  privija sivilom.
Od sumraka do svitanja, nije bilo, ali jeste Od doručka do ručka.
U toplom stanu, zamirisa nešto iz tople rerne i bi uskoro posluženo toplom rukom. I ono malo duše, za čas postade...toplo.

Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara

Preporučeno

26.
Apr
2017
Putopisi
30.
Jan
2017
Putopisi