Jablanik pod snegom
14.01. 2017.
Naljutila se zima, pa ujeda.
Subota se nekako natmurila i posivila, ionako siv grad. Bacih pogled kroz prozor. Bljuzgavo jutro zajahalo ulicu. Dobar znak. Sve je spremno za akciju. Samo još kafu da popijem...
Malu ekipu odlučnih da provedu dan na planini, pokupi Goran autom. Njemu je prvi put. Nenad je bio par puta. Ja sam išao često. U proseku, željni planine.
Goran je kormilario svojom lađom na četiri točka. Ibarska magistrala pospano skakuće svojim asfaltnim rupama. Nema gužve tako rano, u sedam.
-E pa, momci, jesmo li nabrijani na prćenje?
-Ma, nema problema. Noge su nam kao grtalice!
-Odlično! Pozitivan duh...Osmeh i kad je frka.
Zapičavši se, prođosmo kroz Valjevo. Uskoro i čuveno svratište-kafana Duga. U praznoj kafani, topla atmosfera. Ljubazna konobarica. Jednu sa malo šećera, jednu srednju i jednu slađu. Nije joj bilo mrsko. Odmah poželeh i ja Slađu.
Krećemo na uspon serpentinama. Do Debelog Brda još pola sata. Nije bilo problema. Citroen grabi bez kašljucanja. Ubrzo stižemo do spomenika na Debelom Brdu. U podnožju skoro razočarani visinom snega. Na visini od 1050m pun pogodak. Brze pripreme, jer vetar šiba po licu. Krećemo neuprćenom stazom. Samo stope jednog prolaznika. Posle kratkog hodanja, već se zagrejasmo, videvši da nećemo imati lak zadatak. A zadatak je stići do vrha Jablanika. Belina svuda. Nebo prosipa pahuljice po glavama. Magla se spustila nisko. Svi uslovi su ostvareni za jedno, ubedljivo uživanje!
Koraci postaju sve sporiji i teži. Po neki komentar razbija tišinu. A tišina, kao debeli pokrivač, ušuškala planinu.
-Ideš li, Gorane?
-Idem, idem...
-Ideš li, Nenade?
-Jok, ti ideš...
Optimizam u toku. Dobro je…
Na nekim mestima smetovi, prilično duboki. Obilazimo krajem livada, iznad puta. Odjednom izniče iz šume lovac. Puška na gotovs.
-Ne pucaj, zemljače! Ne grokćemo...
-Ne brinite! Toliko razlikujem divlju svinju...Javljajte se usput, da vas ostali ne pomešaju.
-Hvala, živ bio!
Hm. Ima da zviždućemo sve do vrha. A vrh sve dalji.
-Koliko još?
-Još 100 godina samoće...
-Baš si vickast!
-Još 500 metara.
Staza iz šume naglo pređe u otvoreni prostor livada. U magli se vide sve nijanse sive...
Vrh i nije baš vrh, nego zaravan, ali 1274 metra visine nisu za bacanje. Kratko se odmorismo. Nešto mokrih fotografija, za dokaz da smo bili. Pokret nazad.
A nazad, kao gladna godina. Dugačkih 5 kilometara. Nekako, kao da je 10! Noga pred nogu. Sa obližnjeg hrasta jedna ptica nas provocira. Klikće i pozdravlja, valjda. Uzvratih istom merom. Tu nastade lepa komunikacija. Skoro se združismo. Zadnjih hiljadu metara, kao pantljičara. Oteglo se kao reforma...
Nekako doklapsasmo natrag do auta. Mokri, umorni a nasmijani! Neko vadi sneg iz čizama, neko čuturu. Bože pomozi...
Hladnih nogu i tople duše, posedasmo u metalnu kočiju. Taman pred sami mrak. A mrak, kao samo što on zna, spušta se polako ko lopov, sve do ivice šoferšajbne. Slalomski spust do Duge. Malo da se nešto pojede.
Druga konobarica. Topla čorba i somun sa malo kajmaka i puno duše. Mokre noge na radijatoru. U ušima blago zujanje od promene visine. U gore pomenutoj duši, nekakva milina. Udarili trnci svuda...
-Jel bilo lepo?
-Eh!
-Kako?
-Nako!
-Ma, zezam se, bilo je ...samo tako!
Pa, kad nešto bolje razmislim, da smo ostali u Beogradu, uživali bi u subotnjem sivilu, bljuzgavom snegu i anesteziji sa milion TV kanala. I nije neka ponuda.
Hrabro smo zavirili u poneki Džep Prirode. Osim mokrih čarapa, poneli lepe utiske. Biće spavanjac, kao četa beba.
-Hoćemo ponovo?
-Jok, ti ćeš!
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Hajde da zajedno zavirujemo u Džepove Prirode planine Rudnik. 28.01.2017g.
