Za Zlatibor i njegovu okolinu, treba biti spreman. Mnogo čistog vazduha, predela koja nas podsećaju na istoriju i kulturu našeg naroda, kao i snovi jednog idealiste pretočeni u Drvengrad i Kamenigrad su ono što treba jednu porodicu da natera na aktivan odmor, pun lepih utisaka, neverovatnih fotografija, spokoja tišine i užitaka za sva čula.
Zlatibor kao porodična destinacija
Nije čudno što smo baš Zlatibor odabrali za porodičnu destinaciju. Računali smo da nam je sve što smo planirali da obiđemo u četiri dana blizu, baš sa ove planine smeštene na idealnom mestu koje “spaja “Republiku Srpsku, Zapadnu Srbiju I Crnu Goru. Od brojnih vila I hotela koji su na raspolaganju domaćim I stranim turistima, mi smo se odlučili za Vilu Žunić. Kao roditelji, pored samog smeštaja, njegove lokacije, kuhinje koju nudi, I higijene na kojoj insistiramo, volimo da izaberemo ono mesto gde će naša deca da se osećaju “kao kod kuće”, gde će sportski teren I Igraonica moći da upotpune njihove dečje dragoceno vreme dok suprug I ja uživamo u lepoti ispijanja kafe u bašti. Baš taj konfor omogućio nam je dom Nebojše Žunića, mladog domaćina koji I sam ima dvoje dece I razume želje I potrebe jedne ovako zahtevne porodice. On je od onih retkih koji baš žele da vam udovolje I to se vidi na svakom koraku.
Prijatna vožnja jugozapadnom Srbijom
Ovaj put prvo smo obišli familiju iz rodnog mi grada Kruševca pa tek onda krenuli ka planini za koju se veruje da je ime dobila po belim borovima sa žutom četinom, boje starog zlata koji su nekada prekrivali njene padine.
Sunce nas je pratilo dok smo uživali u lepotama ovog kraja. Put iako dugačak svega 185 km poprilično traje, što je I dobro jer usput možete da uživate u prelepoj okolini, zastanete pored nekog od brojnih manastira I popričate sa ljubaznim meštanima. Ujedno, vise se obraćajući našem školarcu, trećaku obnavljali smo gradivo iz geografije, istorije I kulture našeg naroda što nam je dodatno upotpunilo vreme putovanja.
Držite se plana
Naš plan bio je ambiciozan. Pored Zlatibora, odlučili smo se da posetimo Sirogojno, Zlatarska jezera, Stopića pećinu, Vodopad na Gostilji, Mokru Goru, Andrićgrad i vozimo se Šarganskom osmicom.
Na Zlatibor smo stigli u popodnevnim satima. U samom centru, zavučena od buke, automobila i marketa, okružena prirodom ukazala nam se velelepna vila Žunić. Ispred nje igralište za decu, letnjikovac I prelepa bašta, sve što nam je potrebno za uživanje. Ljubazno osoblje nas vodi do našeg apartmana. Poprilično prostran, oduševila sam se lepom terasom I mogućnostima uživanja u njoj.
Iako su deca insistirala da vreme do večere provedu u igraonici, krenuli smo u dugu šetnju. Centar je bio odmah iza ćoška, a tamo ogroman broj porodica, mališana koji I ne znaju koliko im odmor na ovoj planini prija. Brzo smo stigli do samog jezera I uputili se ka Spomen parku posmatrajući usput mališane koji trčkaraju, jašu konje i raduju se svakom trenutku provedenom medju borovima. Disali smo punim plućima i radovali se svakom koraku.
Zlatibor pun atrakcija za decu
u isto vreme mami svojom lepotom I brojnim atrakcijama za decu. Nije ni čudo što je veliki broj turista u toku cele godine prisutan. Pravi mali grad u kome nikada ne može da bude dosadno.
U pojedinim hotelima se igraju I pozorišne predstave za decu, tako da smo pre odlaska na večeru sačekali naše devojke da odgledaju “ Štrumphove”.
Pune utisaka, što od šetnje, što od predstave, otišle su na bogatu večeru. Naši domaćini dosta pažnje poklanjaju hrani. Čak preko 50% je sami proizvode, a gotovo sve što se nadje na njihovom meniju je organskog porekla. Pršuta, slanina I svo meso koje ukusno spremaju, opet je njihovo, tako da I najprobirlljiviji gosti moraju biti zadovoljni. Tradicionalna kuhinja ovog kraja koju čine nezaobilazna Užička lepinja, kajmak, sir, proja i pršuta našla se te noći na našem stolu. Jogurt koji sam kao devojčica pila, nekako blag I gust, vratio me je u prelepo detinjstvo. Sam ambijent je opuštajući, baš kao kod bake I deke na selu. 
Oni koji su imali sreće da deo svog detinjstva provedu na selu, pojedu seljačku proju, znaće o čemu govorim. Izašavši sa ove večere bila sam srećna, ponosna što svaki naš kraj priča svoju priču, nudi svoje specijalitete, običaje, mentalitete ljudi po kome se prepoznaje. I Vila je puna dece, od beba do školaraca, jer u njoj svi podjednako dobro mogu da uživaju. Moram da spomenem drvenu baraku, svu u staklu koja nudi prelepe trenutke uživanja u pogledu, pogotovo zimi uz pucketanje kamina.
Veče na Zlatiboru zna da bude hladnjikavo, i prija toplota koju sami podešavate u apartmanima.
Puni utisaka I sa spremnim planom za naredni dan uživali smo još malo u zlatiborskoj noći I mirisu borove šume.
Na Zlatiboru priroda nikog ne ostavlja ravnodušnim
Bogat doručak i jaka domaća kafa za početak napornog dana koji smo sebi zacrtali.
Nismo odoleli da pre toga napravimo par fotografija i podelimo ih sa svima.
Krenuli smo put Sirogojna, do muzeja pod otvorenim nebom “Staro selo”kako bi smo uživali u izgledu zlatiborskog sela s kraja 19. I početkom 20.veka. Pet kilometara pre nego što bi smo stigli, izdvojili smo se ka Stopića pećini. Parkirali smo auto I krenuli uskom stazom prema ulazu. Kako smo se približavali sve jače se čuo šum vode, poput vodopada. Pored pećine protiče reka Prištavica koja kod samog prelepog ulaza pravi jaku buku poput vodopada. Ulaz za odrasle je 200, a za decu stariju od sedam godina 150 rsd. Za obilazak je potrebno pola sata.
Uživaćete u pogledu na kaskade kao I podzemni vodopad na kraju Pećine koji je nazvan “Izvor života” . Bigrene kade su ono po čemu je ova pećina posebna. Njihova dubina ide do sedam metara a boja je tamno zelena. Do samog vrha kada je moguće stići ukoliko imate adekvatnu obuću. Dovoljna je kožna patika da slikate s vrha prelepi prizor prelivanja vode. U ovim kadama po legendi kupaju se vile pa smo mi uspeli iz svih bajki da nabrojimo vile koje se tu brčkaju. Kroz samu pećinu teče Trnavski potok.
Naš vodič uputio nas je na Vodopad u Gostilji. Izašli smo sa parkinga, skrenuli levo I nakon 800 metara desno. Pratili smo put I nakon 10ak kilometara stigli do rampe. Za nas četvoro mogućnost obilaska vodopada koštala je 300 rsd. Vremenski niste ograničeni. Nakon što smo parkirali auto, 200m smo se spuštali do drvene brvnare sa prelepom baštom za uživanje sa pogledom na predivan vodopad dugačak 20m. Osim ovog restorana, priroda je netaknuta, u okolini nema kuća, pa možete iskoristiti ovaj deo I za izlet. Kažu da ovo mesto nosi naziv Gostilje po velikoj ljubaznosti njegovih domaćina. Meštani su napravili stepenice koje omogućuju da iz vise uglova posmatrate vodopad.
Neverovatna priroda, ostavila je na nas snažan utisak, a mi smo puni adrenalina krenuli ka Sirogojnu. Obišli smo crkvu Sv Petra I Pavla u kojoj se čuvaju ikone iz 19.veka I vrata u duborezu. Par tezgi nedaleko od muzeja sa originalnim štrikanim džemperima I čarapama od ovčje vune, privukli su nam pažnju. Neki od nas su svratili I do Muzeja pletilja kako bi upotpunili sliku ovog kraja. Isti je vise informativnog karaketera, sa tekstovima o pletiljama I njihovoj emancipaciji..jpg)
Lutajući seoskim uskim ulicama slučajno nabasasmo na kafanu Pećinar u Ljubišu. Mnogo parkiranih skupocenih automobila malte ne “ u nedođiji”odavao je znak ukusne hrane I mesta koje treba posetiti. Iznenadilo nas je da ne postoji karta menija, već ono što je tog dana spremljeno. Etno varijanta sa kutkom Ljubivoja Ršumovića, policom sa njegovim knjigama, drvene starinske stolice, svaki kutak koji neguje tradiciju, oduševio je nas slučajne prolaznike. Možete krenuti od obilnog predjela, tradicionalne hrane ovog kraja, do pastrmke ili teletine ispod sača. Mi smo predjelo preskočili, jer nas je istim ugostio naš domaćin Vila Žunić. Riba je za nas uvek idealno rešenje pogotovu kada je odmah uz kafanu domaći ribnjak. Hrana je bila zaista ukusna, ali I skuplja nego inače u kafanama. Svakako, ni jednog momenta nismo zažalili.
U kasnim popodnevnim satima vratili smo se u naš apartman. Dok je kiša padala, ušuškali smo se I uživali u zajedničkim trenucima sa veselim mališanima sve do večere. Učinilo mi se da domaćini pokušavaju da nas ugoje ukusnim mesom , slaninicom, pitama.
Sva sreća pa je ovaj odmor aktivan pa se sve neodoljive kalorije koje morate da unesete lako potroše.
Narednog dana odlučili smo da krenemo prema Republici Srpskoj. Iako u strartu nismo planirali da posetimo Andrić grad, nakon razgovora sa Nebojšom, i njegom oduševljenošću njime, odluka je pala.
U Čajetini smo izvadili obavezni zeleni karton, i krenuli put Mokre Gore. Puni želje za novim iskustvima, dođosmo do “Šarganske osmice”. 
Kako je voz kretao u 13.30, a kasnije ponovo u 16.00h odlučili smo se za prvi termin I iskoristili vreme da posetimo Drvengrad. Suprug I ja smo nakon sedam godina obnovili utiske sa ovog prelepog mesta dok su deca uživala u poseti crkvi, bioskopu I šetnji po gradu. Ulaz smo nas dvoje platili 500rsd. Za decu je besplatno.
Ukusni kolači u poslastičarnici I domaća kafa sa ratlukom, po pristupačnim cenama okrepili su nas I sa radošću krenuli smo prema voziću. Do tamo možete I pešaka, ali je malo nezgodno za decu, pa smo mi odlučili da tih 800m pređemo autom.
Voziću su se deca najviše radovala. Gužva koja uvek prati Šargansku osmicu i nas je dočekala. Srećom da smo rezervisali svoja mesta za ovu vožnju koja traje 2 sata i 20 minuta, što i vama preporučujem. Vozić ne treba posebno opisivati. Njega i ovu vožnju treba doživeti.
Da budem iskrena suprug i ja jesmo, u nekoj turi splavarenja Tarom pre sedam godina, ali naša deca nisu. Scena kao na filmu. Ulazim sa njih dve u vozić, ostaje još koji minut do polaska. Lenka se žali da joj je hladno. Konstatujem ledene ruke i vrelo čelo. Izlazim iz voza, uzimam brufen i toplomer. I na samo minut pre polaska, temperatura gotovo 39. Probijamo se kroz gužvu I uspevamo da izađemo pre nego Ćira krene na svoje 15km dugo putovanje. Dunja plače, makar ona da se vozi, ali to ćemo ostaviti za drugi put jer nam je trebalo četiri sata da stignemo do Beograda I Doma zdravlja gde su nam konstatovali gnojnu anginu. Tešimo stariju ćerku da ćemo ih odvesti nekom drugom prilikom, možda već ovog leta.
Kako bi smo inače našli razloga da ponovo uživamo u gostoprimstvu naših domaćina, Vile Žunić I mogućnostima koje nudi Zlatibor. Nije nam se dalo, kao što to neretko biva kada ste sa decom na putu.
Možda je zato ovaj opis i zanimljiv, jer u životu ne ide uvek sve po planu. Možda smo uspeli da vam dočaramo deo zlatiborske atmosphere, možda je za vas sve ovo već viđeno, doživljeno, ali ako nije, možda bude dragoceno iskustvo, ne tako skupo, a prelepo. Bez obzira na sve, mi smo bili oduševljeni i tražimo prvu narednu priliku da uživamo u mogućnostima koje Zlatibor nudi.
Nadamo se da ćete nam se pridružiti, odabrati ovu destinaciju za uživanje sa mališanima jer u svakom od nas leži jedan hedonista, a takvom je Zlatibor I te kako potreban kao jedno vise iskustvo I aktivan odmor. Mi ostajemo dužni sebi I vama opisa vožnje vozićem I posete Andrićgradu. Ako Iskusite pre nas, pošaljite nam koji redak da nam zagolicate maštu i prenesete svoje utiske.
Do nekog novog putovanja uživajte u mini galeriji vile Žunić.
U koju god zemlju da pođete radi odmora ili posla, važno je da se osećate sigurno. Važno je da znate da mi mislimo na vas. Bezbrižno putovanje je pred vama uz polisu putničkog zdravstvenog osiguranja Kompanije „Dunav osiguranje".
U saradnji sa prestižnom međunarodnom asistentskom kućom Coris Assistance ( ), pružamo vam usluge medicinske asistencije i pokriće neophodnih medicinskih troškova u celom svetu, 24 sata dnevno, 365 dana u godini.
Putničko zdravstveno osiguranje garantuje vam, u slučaju iznenadne bolesti ili povrede, pokriće troškova koje možete pogledati OVDE. Kontakt centar:
foto:privatna arhiva,hermann-pixabay
