Da smo čudan narod i da nam se ne da ugoditi uveravamo se iz dana u dan. Poslednji u nizu dokaza stiže sa društvenih mreža na kojima su se roditelji školaraca podelili zbog zabrane korišćenja mobilnih telefona u niškoj Osnovnoj školi „Radoje Domanović“. Ona je od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dobila priznanje za projekat kojim je uvedena „zona bez mobilnih telefona“, dobila je pohvale i od brojnih građana, ali nisu izostale ni kritike ni osude.
Uprkos svemu evo već drugu godinu zaredom u prostorijama i dvorištu ove škole mobilne telefone ne koriste ni deca, ni nastavnici, ni posetioci.
„Ne, najbolje da se vratimo u srednji vek. Najbolje da nam deca ostanu slepa i gluva kod očiju“.
„Tehnološki razvoj se ne može zaustaviti uprkos ovako glupim pokušajima. Ove mlade generacije su srasle s telefonima, ne treba im ih oduzimati“.
„Da vidim tog majčinog sina koji će mom detetu zabraniti da me pozove sa odmora ili da meni zabrani da ja njega pozovem. Moram da znam šta radi, kako je, da li je dobro i ima li problema“.
„To su oni uradili da dete ne bi moglo da se želi na njih kad ga maltretiraju“.
„To, bre, sve frustrirano, Krivo im što deca imaju bolje telefone od njih. Ko im je kriv. Je l’ će sutra da mi zabrane i da mu obučem dobru jaknu ili skupe patike zato što oni idu odrpani“.
„Nek samo pokušaju to da uvedu u školu u koju ide moje dete. Ispisaću ga. Pa makar škola ima kol’ko hoćeš“, grme i prete ljuti roditelji, zagovornici savremenih tehnologija i tehnoloških dostignuća, zagovornici dvadesetčetvoročasovnog nadzora nad decom, protivnici strogih školskih pravila i ograničenja.
Ništa manje oštrine ne pokazuje ni druga strana...
„Bravo! Najzad nešto pametno“.
„Ispiše im ti telefoni mozak. Nit’ znaju da govore, nit’ znaju da pisu, niti se gledaju u oči. Eeeeej, sede u istoj klupi i dopisuju se. Pa kud ide ovaj svet“.
„Ajde, bre... Čak se i male devojčice samo puće i slikaju. I posle to kače na Instagram. Je l’ za to idu u školu? Ima i nastavnica koje to rade, Sramota“,
„Ne, najbolje da im daju da se kače na internet i da na časovima gledaju Parove i zadrugu. Šta će im škola“.
„Zvoni mu telefon na času i dete se javlja mami da joj kaže šta da mu spremi za ručak. Je l’ to znači da ja treba da prekinem predavanje ili kontrolni i da zovem sina koji bolestan leži kod kuće da ga pitam kako je. Šta smo doživeli“.
.png)
„Dođem po dete u boravak, ono sedi samo, ko i sva ostala deca i bulji u telefon. Igraju igrice. Dobro, bre, deco, umete li vi da se družite? Dođe mi da mu olupam telefon, al’ ne mogu. Nemam para da mu kupim drugi“.
„Pet sati ne mogu bez mobilnog i interneta?!?!?! To je zavisnost, to je za lečenje“.
„Ja bih to davno zabranio. Snimaju se tuče, vršnjaci u nepriličnim situacijama, snimaju se nastavnici radi izrugivanja. To je zlo. Zna se čemu škola služi“.
Gde zakona nema, kao u Francuskoj, gde je u osnovnim školama potpuno zabranjena upotreba mobilnih telefona, tableta i drugih elektronskih uređaja povezanih na internet, tamo se, kao u Srbiji, sve svodi na večitu borbu između nastavnika i đaka, zagovornika i protivnika zabrana i ograničenja.
Šta vi mislite o ovoj temi? Treba li i kako zabraniti ili ograničiti upotrebu mobilnih telefona u školama?
Foto: teensafe.com, powerkondom.ch, genialix.de, iamproudofmykids.com, bestforthekids.com
