Moja sestra i ja smo se kao male često svađale, a umele smo i da se potučemo. Uglavnom sam ja izvlačila deblji kraj, jer je ona starija, ali samo dok nisam dovoljno porasla da joj se oduprem. Kako nas je uglavnom čuvala baka, čarke je brzo presecala, pogotovu u periodu kada je sestra već ulazila u pubertet, a ja sam i dalje bila klinka. Sećam se da sam je ponekad tužakala, a jednom sam joj rekla da mamu i tatu volim više od nje. Dok nije krenula u Beograd na studije nisam ni razmišljala o njenoj rečenici „Ja ću tebe uvek voleti više od od roditelja!“, a onda sam shvatila svu težinu njenih reči. Nikad mi nije bilo teže u životu nego tada kada sam osetila da mi neko „uzima“ sestru i da više nikada ništa neće biti isto.
I nije isto. Sada smo jedna drugoj najveća podrška.
Dve sestre, dva sveta
Naše starija ćerka jedva je čekala da dobije sestru s kojom će se igrati, koju će podučavati i koju će, ako joj se nešto ne svidi, ponekad štipnuti. Kod njih dve nema udaranja, ali štipanje ume da učesta jer u kući imamo dva potpuno različita deteta. Mlađe, koje obožava da se mazi, i starije koje ni pre tinejdž-faze nije marilo za razmenu nežnosti. Mlađe dete često tužaka starije, a starije mi samo ponekad šapne šta je mala uradila.
Velika štiti malu, zamenjuje nas kad nismo pored njih. Vidim da kopira naše stavove. Mlađe dete učimo da ne tužaka sestru ako joj život nije ugrožen. Ponavljamo joj da nije lepo da bude tužibaba, ni u školi, ni kod kuće.
Sitne čarke ignorišemo
Otkad su počeli „veliki“ problemi, ja sam se bacila na literaturu, da od iskusnijih, pametnijih i stručnijih naučim kako da postupam u određenim situacijama, i odmah usvojila pravilo „mlake zainteresovanosti“.
Trudimo se da ignorišemo svađe jer su besmislene... Ova jedna ne da nešto onoj drugoj; prva hoće da gleda crtani, druga da sluša muziku; velika bi da sređuju sobu, mala se zaigrala.
Međutim, u neke svađe moramo da se umešamo. Tad ih obe posadim na krevet pored sebe i kažem da neće moći da ustanu dok se jedna drugoj ne izvine i ne nađu rešenje. Nijednoj nije u interesu da sedi satima u dnevnoj sobi, pa se i to nekako brzo reše.
Poljubac je tinejdžerki kazna
Naš veći problem je što je tinejdžerka uvela sestri pravilo: „Ako me poljubiš, ja ću te udariti!“ Zvuči neverovatno, ali i jednostavno, ali kako detetu koje voli da se mazi reći da se odupre potrebi da poljubi sestru.
E, onda je tata uveo kontrapravilo da se „drvena tinejdžerka“ kažnjava poljupcima, a pošto se previše opire, jedno je drži za noge, drugo za ruke dok od svih ne dobije neverovatno cmakanje. Pa nek posle opet udara sestru samo zato što ju je poljubila.
Silom se ništa ne rešava
Svesni smo da nema detinjstva bez krvavih kolena od igre u parkiću i bez svađe sa sestrom ili bratom. Uostalom, i svađama se gradi kvalitetan odnos. Nedavno je mlađa ćerka na treningu gurnula dečaka koji nije hteo da se pomeri. Dobila je udarac od njega i povukla se. Opravdali smo ga i rekli joj da je dobro prošla, jer je prva primenila silu koja svakako ne treba da bude način za rešavanje sporova, pa se više nije žalila na bol od udarca.
U sagledavanju sukoba moje dece shvatila sam da je meni moja sestra utrla put za večernje izlaske, za treninge, ekskurzije i druženja. Ona se, boreći se za sebe, izborila i za mene. Danas sam joj na tome veoma zahvalna, a one sitne čarke, udarce i odgurivanja obe pominjemo samo kroz smeh.
Aleksandra Bogdanović
Foto: Pixabay
